„Šta ćemo sad?” upita Fizičar.

Posude su prali u vedru vode. Doktor ih je brisao jednim od svojih ubrusa.

„Ovde ima kiseonika”, reče Doktor, bacivši sa zveketom aluminijumski tanjir na gomilu drugih, „to znači da ovde postoji život. Šta znaš o tome?”

„Ništa. Sonda je pokupila odavde malo atmosfere za probu, i otuda sve naše znanje.”

„Kako? Nije čak ni aterirala?”

„Nije.”

„To je odista mnogo znanja”, reče Kibernetičar. Trudio se da umije lice špiritusom koji je sipao iz male bočice na komadić vate. Imali su vrlo malo vode pogodne za upotrebu, i nisu se umivali već drugi dan. Fizičar se ogledao pri svetlu lampe, koristeći kao ogledalo uglačanu površinu klimatizatora.

„To je veoma mnogo”, mirno odgovori Koordinator. „Da je sastav vazduha bio drugačiji, da nije u njemu bilo kiseonika, ubio bih vas.”

„Šta?” Kibernetičar umalo ne ispusti bočicu.

„I sebe takode, naravno. Ne bismo imali izgleda ni jedan prema milijardu. Sad ga imamo.”

Ućutaše.

„Da li prisustvo kiseonika pretpostavlja postojanje biljaka i životinja?” upita Inženjer.

„Ne obavezno”, odvrati Hemičar. „Na planetama alfe Malog Psa ima kiseonika, ali nema ni biljaka, ni životinja.”

„A čega ima?”

„Svetlovaca.”

„Lumenoida? Onih bakterija?”

„To nisu bakterije.”

„Nije važno”, dobaci Doktor. Sklonio je posude i zatvarao kutije s hranom. „Sad zaista imamo drugih briga. Branitelja je nemoguće pokrenuti, a?”

„Branitelja nisam čak ni video”, priznade Kibernetičar. „Ne može do njega da se stigne. Svi automati izleteli su iz postolja. Tamo izgleda tako, da bi samo dvotonska dizalica mogla rasplesti svu gvožđuriju. Branitelj leži na samom dnu.”

„Ali nekakvo oružje moramo imati!” podiže glas Kibernetičar.

„Postoje elektrojektori.”

„Pitam se čime ćeš ih napuniti?”

„Struje u elektrani nema? Pa, bilo je!”