„Ima li neko od vas nož?”

„Ja imam. Da presečem užad?”

„Ako možeš da se izvučeš bez sečenja, bolje će biti. Ja ne mogu.”

„Pokušaću.”

U komešanju koje nastade čulo se samo nečije ubrzano disanje. Nešto lupi, razleže se škripa stakla.

„Dole sam. To znači, na zidu”, reče Hemičar. Njegov glas dopre iz mračne dubine. „Doktore, osvetli malo pa ću vam pomoći.”

„Samo požuri. Benzin je pri kraju.”

Upaljač ponovo sinu. Hemičar se motao pored Koordinatorove kukuljice. Mogao je da dohvati samo njegove noge. Najzad uspe delimično da povuče patentni zatvarač i Koordinator teško ispade. Udvoje su radili brže. Malo kasnije, sva četvorica su stajali na koso nagnutom, obloženom poluelastičnom masom, zidu kabine.

„Od čega počinjemo?” upita Doktor. Stisnu rubove rane na čelu Kibernetičara i stavi flaster preko nje. Imao ga je u džepu. Uvek je nosio u džepovima nepotrebne stvari.

„Od utvrđivanja da li ćemo uspeti da iziđemo”, odgovori Koordinator. „Najpre moramo rešiti svetlost. Šta… već je imamo? Doktore, osvetli mi ovde, možda ima struje u završnim cevčicama table, bar u delu alarmne signalizacije.”

Ovoga puta upaljač baci samo iskru. Doktor je kresao da je prosto zderao kožu s palca, sevkajući neposredno nad ostacima razbijene ploče, na kojoj su, klečeći poslovali, Koordinator i Inženjer.

„Ima?” upita Hemičar, stojeći iza njih, jer za njega već nije bilo mesta.

„Zasad ništa. Nema niko šibice?”

„Poslednji put video sam šibice pre tri godine. U muzeju”, promumla nerazgovetno inženjer, jer je pokušavao da zubima otrgne izolator s vrška voda. Odjednom mala plavičasta iskrica obasja Koordinatorove šake sklopljene u školjku.

„Ima”, reče. „Sad nekakvu sijalicu.”

Nađoše jednu neoštećenu u alarmnom signalu nad bočnom tablom. Oštra, električna svetlost obasja kormilarnicu, kao deo uzdignute tunelske cevi sa čunastim zidovima. Visoko nad njima, u onome što im je sad bilo tavanica, videla su se zatvorena vrata.