„Nema, očevidno je došlo do spoja u akumulatorskoj kabini.”

„Zašto elektrojektori nisu napunjeni?”

„Uputstvo zabranjuje prevoženje napunjenih”, bezvoljno progunđa Inženjer.

„Nek' đavo nosi up…”

„Prestani!”

Na Koordinatorov glas Kibernetičar se okrete, sležući ramenima. Doktor iziđe. Inženjer je doneo iz svoje kabite laki najlonski ranac, i krenuo da stavlja u njegove džepove pljosnate kutije sa železnim porcijama hrane, kad se pojavi Doktor. Držao je u rukama kratki oksidirani cilindar koji se završavao pipkom.

„Šta je to?” zainteresova se Inženjer.

„Oružje.”

„Kakvo sad oružje?”

„Uspavljujući plin.” Inženjer se nasmeja.

„Otkud možeš znati da li će ono što živi na ovoj planeti dopustiti da bude uspavano tvojim plinom? I pre svega, kako hoćeš time da se braniš u slučaju napada, dajući narkozu u kapima?”

„U slučaju velike opasnosti, moći ćeš da daš narkozu barem sebi”, reče Hemičar. Svi se na smejaše, a Doktor se smejao najglasnije.

„Svako stvorenje koje udiše kiseonik može se tim uspavati, a što se odbrane tiče, gledaj!”

Pritisnu revolverski obarač na završnoj cevčici cilindra. Tanak kao igla mlaz tečnosti, koja je odmah isparavala, šiknu u mračnu dubinu hodnika.

„No… u nedostatku nečeg boljeg…” reče neuvereno Inženjer.

„Idemo?” upita Doktor, gurnuvši cilindar u džep kombinezona.

„Idemo.”

Sunce je stajalo visoko; bilo je malo, ali i vrelije od zemaljskog. Nije ih to ipak iznenadilo, nego to što nije bilo sasvim okruglo. Posmatrali su ga kroz raširene prste, kroz tamnocrveni, po luprozirni papir, koji je služio za pakovanje individualnih paketa protiv zračenja.

„Spljošteno oko osovine zbog brzine okretanja, šta li?” upita Hemičar Inženjera.

„Da. To se mnogo bolje videlo za vreme leta. Ne sećaš se?”

„Možda me se tada, kako da kažem, to nije ticalo.”