„Najviše trideset kilometara u jednom pravcu”, reče Fizičar.

„U redu. Pitanje je samo šta prvo proveravamo.”

„Čekajte”, reče Inženjer, koji je dotle stajao nekoliko koraka dalje, kao udubljen u nevesele misli, „ne čini li vam se da postupamo pomalo suludo? Doživeli smo katastrofu na nepoznatoj planeti. Uspeli smo da iziđemo iz broda. Umesto da se prihvatimo onog što je najvažnije, umesto da sve snage uložimo u popravku, da pokrenemo ono što se može, da izvučemo raketu, i tako dalje, mi krećemo u nekakve izlete bez oružja, bez ikakvih odbrambenih sredstava, nemajući pojma šta nas ovde može zadesiti.”

Koordinator ga je slušao ćutke. Prelazio je pogledom s jednog na drugog. Čekinjasta, trodnevna brada davala im je pomalo divlji izgled. Inženjerove reči očito su snažno delovale, ali niko se ne odazva, kao da su čekali da čuju šta će on reći.

„Šestorica ljudi neće otkopati raketu”, reče Koordinator, oprezno odmeravajući reči, „to dobro znaš. U sadašnjem stanju, pokretanje i najmanjeg agregata traži vreme koje nismo kadri ni da odredimo. Planeta je nastanjena. Ne znamo ipak ništa o njoj. Nismo čak napravili nijedan krug oko nje pre katastrofe. Približili smo se njenoj severnoj polukugli, i zbog kobne greške upali smo u njen plinski rep. Padajući, stigli smo do linije terminatora. Ležao sam kraj ekrana koji se rasprsnuo poslednji. Video sam, ili mi se bar činilo da sam video, nešto što je podsećalo na grad.”

„Zašto nam to nisi rekao?” otegnuto upita Inženjer.

„Da, zašto?” ponovi za njim Fizičar.

„Jer nisam siguran. Čak ne znam ni na kojoj strani ga treba tražiti. Rakata se vrtela. Izgubio sam orijentaciju. I pored toga postoje izgledi, mada slabi, da dobijemo neku pomoć. Više bih voleo da o tom ne govorim ali, svi vi i tako dobro znate, naši su izgledi uopšte vrlo mali. Sem toga, potrebna nam je voda. Pretežni deo zalihe izlio se u donje delove broda i zagađen je. Zato smatram da možemo sebi dopustiti izvestan rizik.”