„Slažem se s tim”, reče Doktor.

„I ja se slažem”, dodade Fizičar.

„Neka bude”, progunđa Kibernetičar i udalji se nekoliko koraka, gledajući prema jugu, kao da nije hteo da čuje šta će reći ostali. Hemičar klimnu glavom. Inženjer se ne odazva, već samo siđe s brega, zabaci ranac preko ramena i upita:

„Kuda?”

„Na sever”, reče Koordinator. Inženjer krete smesta, drugi mu se priključiše. Kada se posle nekoliko minuta okrenuše, brežuljak se gotovo nije video — samo se trup rakete, kao cev poljskog topa, uzdizao na obzorju.

Bilo je veoma toplo. Njihove senke, dok su išli, skraćivale su se, cipele su im upadale u pesak, čuli su se tihi, odmereni koraci i ubrzano disanje. Približavali su se jednom od onih oblika za koje su u sumraku mislili da su stabla. Usporiše korak. Iz mrke zemlje dizalo se 'stablo', sivo kao slonova koža, sa slabim, metalnim sjajem. Pri dnu ne deblje od muške ruke, prelazilo je u gornjem delu u čašasto proširenje, koje se na vrhu, neka dva metra nad zemljom, ravno proširivalo. Nije se moglo videti da li je ta čaša otvorena ili nije. Stajala je potpuno nepomično. Ljudi zastadoše nekoliko metara pred tom neobičnom tvorevinom, ali Inženjer pođe prema njoj i već je podizao ruku da dotakne 'stablo', kad Doktor viknu:

„Stoj!”

Inženjer nagonski zastade. Doktor ga povuče za ruku, podiže sa zemlje kamičak ne veći od zrna pasulja, i baci visoko u vazduh. Kamičak opisa okomit luk i pade pravo na lako ustalasan, spljošten vrh čaše. Svi zadrhtaše, tako je nagla i neočekivana bila reakcija. 'Čaša' se zatalasala, skupila, razlegao se kratak šištaj kao od ispuštanog plina, i ceo sivkasti stub, koji je sad grozničavo drhtao, propade u zemlju, kao usisan u nju. Za trenutak stvoreni otvor ispunilo je mrko, penušavo mazivo, zatim po njegovoj površini počeše plivati zrnca peska, zatim je taj kajmak postajao sve deblji, i posle nekoliko sekundi od otvora ne ostade ni traga: površina peščanog terena bila je glatka, kao i svuda unaokolo. Još su stajali krajnje zapanjeni, kad Hemičar uzviknu: