„Gledajte!”

Osvrnuše se. Maločas su ih okruživale, na razdaljini od nekoliko desetina metara, tri ili četiri slične, visoke i tanke tvorevine — sad nije bilo nijedne.

„Sve propale?!” povika Kibernetičar.

Naprezao je pogled, ali od 'čaše' nije bilo ni najmanjeg traga. Sunce je peklo sve jače, i postajalo je nepodnošljivo. Krenuše dalje.

Posle jednog časa, ličili su na dugi istegnuti karavan. Prvi je išao Doktor, koji je sad nosio ranac, za njim Koordinator. Povorku je završavao Hemičar. Svi su bili raskopčali kombinezone, neki su podvili rukave, obliveni znojem, osušenih usta, i polako su se vukli ravnicom. Na horizontu se nazirao dug vodoravan pojas.

Doktor zastade i sačeka Koordinatora.

„Koliko misliš da smo prevalili?”

Koordinator pogleda unatrag, prema suncu, gde je bila ostala raketa. Više se nije videla.

„Planeta ima radijus manji nego Zemlja”, reče. Otpljunu, maramicom obrisa lice. „Prevalili smo oko osam kilometara.”

Doktor je jedva gledao kroz pukotine nabreklih očnih kapaka. Na crnoj kosi imao je platnenu kapicu. Svaki čas ju je vlažio vodom iz čuturice.

„To je ipak ludost, znaš?” reče i neočekivano se osmehnu. Obojica su gledali na onu stranu gde se još nedavno, kao kosa crtica ocrtavala nad samom linijom horizonta njihova raketa. Sad su se tamo videli, bledosivi u daljini, tanki obrisi 'čaša'! Opet su izronile, neznano kada. Priđoše im i drugi. Hemičar baci na zemlju zavijeno šatorsko platno i sede, zapravo se svali na njega.

„Nekako se ne vidi ni trag od ovdašnje civilizacije”, reče Kibernetičar, preturajući po džepu. Najzad nađe vitaminske pilule u zgužvanom pakovanju i počasti sve drugove.