„A na Zemlji ne bi našao ovakvu pustinju, je li?” dobaci Inženjer. „Ni puteva, ni nekih letećih mašina.”

„Ne misliš valjda da ćemo baš ovde naći vernu kopiju zemaljske civilizacije?” prasnu Fizičar.

„Ovaj sistem je postojan” poče Doktor, „i civilizacija je na Edenu mogla da se razvija duže no na Zemlji, i onda…”

„Pod uslovima da je to civilizacija čovekolikih stvorenja”, prekide ga Kibernetičar.

„Čujte, ne zadržavajmo se ovde”, reče Koordinator. „Pođimo dalje, za pola časa treba da stignemo do onog”, pokaza im na tanki ljubičasti pojas na vidiku.

„A šta je to?”

„Ne znam, ali nešto jeste. Možda ćemo pronaći vodu.”

„Hlad bi mi zasad bio dovoljan”, promuklo reče Inženjer. Oplaknuo je usta gutljajem vode.

Zaškripaše remeni tobolaca dok su ih pritezali na ramena. Grupa se opet rastegla u vrstu i išla ravnomerno po pesku. Prošli su pored nekoliko desetina 'čaša' i nekoliko većih tvorevina, koje kao da su bile poduprte lijanama ili puzavicama spuštenim do zemlje, ali nijedna nije bila bliže od dvesta metara, a oni nisu želeli da skreću. Sunce je stiglo do zenita, kad se predeo promenio.

Peska je bilo sve manje. U dugim, plitkim grebenima izranjala je iz njega riđa, suncem spržena zemlja. Tu i tamo rasle su hrpe sive, mrtve mahovine. Kad bi ih dotakli cipelama, mrvile bi se, raspadajući se u sasušenu trulež, kao izgoreli papir. Ljubičasti pojas sada se izrazito delio na pojedine grupe prizemnih oblika čije su boje postale svetlije. Bilo je to pre zelenilo, poprskano olinjalim plavetnilom. Severni dašak donosio je slab, lak miris koji su sa sumnjičavom radoznalošću uvlačili u nozdrve. Kad se nađoše blizu lako izuvijanog zida od tamnih isprepletenih oblika, oni što su išli napred malo usporiše, tako da su ostali mogli da im se pridruže, i u nesređenoj grupi prilazili su, pročelju čudnih oblika.