Sa razdaljine od sto koraka moglo im je izgledati kao šiprag, kao nekakvo žbunje u kome ima mnogo velikih, modrikastih ptičjih gnezda, ne toliko po stvarnoj sličnosti, koliko zbog napora očiju koje su se trudile da strane oblike slože u bilo šta poznato.

„To su nekakvi pauci?” nesigurno reče Fizičar, i tada se svima odjednom učini da vide neka paučinasta stvorenja s malim, vretenastim trupovima, pokrivena gustom, nakostrešenom čekinjom, nepomična sa neobično dugim i tankim nogama skupljenim pod sobom.

„Ma to je rastinje!” povika Doktor. Polako je prilazio sve bliže sivo-zelenkastom 'pauku'. U stvari, pokaza se da su 'noge' neka vrsta debelih stabljičica, čija su zadebljala i vlaknima pokrivena kolenca lako mogla da budu zglavci člankonožaca. Te stabljičice, izrastajući iz mahovinastog terena, po šest, sedam ili osam u grupi, sastavljale su se u visini u kvrgavo, debelo 'telo', koje je podsećalo na spljošteni trbuh, okružen paučinastim pojasevima što su bleštali na suncu. Biljni „pauci” rasli su dosta blizu jedan drugog, ali bilo je moguće proći između njih, tu i tamo stabljičice su puštale ogranke i ispuste koji su imali boju gotovo kao zemaljsko lišće i završavali se skupljenim pupoljcima. Doktor opet baci najpre kamen u 'trbuhe' što su visili nekoliko metara nad zemljom, a kad se ništa nije desilo, on pažljivo razgleda stabljičicu, i najzad je zaseče nožem. Iznutra je u sitnim kapima isticao svetložut, vodnjikav sok, koji je odmah počinjao da se penuša i da menja boju u narandžastu i riđu, a posle nekoliko trenutaka bi očvrsnuo u smesu nalik na smolu jakog mirisa, koji se svima najpre dopade, da bi ubrzo osetili u njemu nešto odvratno.

U dubini tog neobičnog gaja bilo je nešto hladnije nego u ravnici.

Samo su pupavi 'trbusi' davali malo hlada. Bilo ga je, uostalom, sve više što su se upuštali dalje u taj čestar, trudeći se koliko je bilo moguće, da ne dodiruju stabljičice, a naročito beličaste izdanke, kojima su se završavali najmlađi izdanci, jer su budili u njima neobjašnjivo gađenje.