Teren je bio spužvast, mek, ispuštao je vlažno isparenje u kome je teško bilo disati. Po licima, po rukama prelazile su im senke 'trbuha', čas viših, čas nižih, većih i manjih. Jedni su bili gipki i njihove bodlje su imale jaku narandžastu boju, drugi sasušeni, uveli, umrtvljeni, a i s njih su visili dugi, vitki pojasići paučine. Kad bi naišao vetar, ceo čestar bi ispuštao potmuo, neprijatan šušanj, ne onaj meki šum zemaljske šume, nego kao presipanja hiljada i hiljada krutih papirića. Mestimično su im pojedine biljke zatvarale put, spletene ograncima, pa su morali da traže prolaz i zbog toga su se kretali sporije nego po ravnici. Sve su češće bacali poglede uvis, prema bodljikavim 'trbusima', tražeći u njima sličnosti sa gnezdima, šišarkama ili čaurama.

Doktor, koji je išao napred, gotovo zakači licem crnu viseću vlas nalik na sjajnu, jaku nit ili na lakovanu žičicu, i već je hteo da je rukom odmakne u stranu, ali pošto ništa slično dotle nisu sreli, nagonski je podigao oči i na mestu se ukočio.

Nešto bledobiserasto, kvrgasto, obešeno preko zajedno sastavljenih vreža odmah kraj samog osnova jedne 'čaure', nepomično ga je gledalo. Taj pogled je osetio pre no što je razabrao gde su oči tog bezobličnog stvora. Nije mogao da pronađe ni njegovu glavu, ni ogranke, video je samo vrećasto ispuštenu, kao iznutra nabijenu balonastim cistama kožu, koja je slabo bleštala, a iz tamnog i izduženog levka, dugog oko dva metra, pomaljala se debela i crna dlaka.

„Šta je tamo?” upita Inženjer koji mu je upravo prišao. Daktor ništa ne reče, a Inženjer podiže pogled i ukoči se.

„Čime on gleda?” nagonski upita Inženjer i povuče se korak natrag, takvim gađenjem ga je ispunilo to stvorenje koje kao da se upijalo u njega požudnim, neobično usredsređenim pogledom — mada nije video i čak se nije ni domišljao njegovih očiju.