„Oh! Ta to je gadost!” skinu odnatrag Hemičar. Svi su sad stajali iza Inženjera i Doktora, koji se najpre bio povukao ispod stvora što je visio — drugi su se bili razmakli onoliko koliko su to dopuštale elastične vreže — izvadio je iz džepa kombinezona oksidirani cilindar i polako, odmerenim pokretom, upravio ga na, svetlije od biljnog okruženja, mehurasto telo i pritisnuo obarač.

Tada se, u deliću sekunda, dogodiše mnoge stvari odjednom.

Najpre nešto blesnu, tako jako da su svi potpuno obnevideli, sem Doktora koji je baš u tom trenutku bio trepnuo. Blesak nije trajao duže od njegovog treptaja. Tanušan mlaz još je šikljao uvis, kad se vreže poviše, zašuštaše, obavi ih gvalja crne pare i, istovremeno, stvor slete dole i teško, mokro pljesnu. Za trenutak je ležao bespomoćno kao sivi balon pun izraslina iz koga izlazi vazduh — samo se crna dlaka uvijala i poigravala nad njim kao luda, šibajući u munjevitim trzajima kroz vazduh. Zatim se dlaka izgubi, i po sunđerastoj mahovini kraj njihovih nogu na sve strane se razmileše puževim pokretima bezoblika, mehurasti udovi stvorenja — i pre no što iko stiže da se oglasi ili pomeri — bekstvo, ili tačnije rečeno, rastakanje se završi — poslednji delići stvora, sićušni kao guseničice, vredno su se uvlačili u dubinu podloge, u podnožja vreža, i putnici su pred sobom imali prazno mesto. Samo im je nozdrve prosto opekao nesnosan, sladunjav smrad.

„To je bila nekakva kolonija?…” nesigurno reče Hemičar, trljajući oči. I drugi su žmirkali dok su im u zasenjenim očima još kružile crne mrlje.

„E pluribus unum”, odgovori Doktor, „ili bolje rečeno, e uno plures — ne znam je li to dobar latinski, ali to je valjda baš takav mnoštven stvor, koji se po potrebi deli…”

„Užasno smrdi”, reče Fizičar. „Idemo odavde.”

„Idemo”, složi se Doktor.

Kad su odmakli dvadesetak metara od tog mesta, on neočekivano dodade:

„Pitam se šta bi se desilo da sam dodirnuo onu dlaku?”