„Zadovoljenje te radoznalosti moglo te je skupo stajati”, dobaci Hemičar.

„A možda baš ne. Dobro znaš da često sasvim nevina stvorenja evolucija zaodeva u, naizgled, opasne oblike.”

„Oh, pustite tu raspravu, tamo sa strane postaje nekako svetlije”, povika Kibernetičar. „Kog smo đavola uapšte ušli u ovu paučinastu šumu!?”

Začuše žubor potoka i zastadoše. Nešto dalje, žubor je postao glasniji, da bi zatim oslabio ili se sasvim gubio, i oni ne uspeše da ga otkriju. Čestar se proređivao, teren je postajao izrazito mekši, išlo se po njemu neprijatno, kao po tankoj kori močvare, ponekad bi nešto pod stopalom zapištalo, kao trava puna vode, ali od vode nigde nije bilo ni traga.

Odjednom se nađoše na rubu kružnog udubljenja, prečnika od više desetina metara. Nekoliko osmonogih biljaka raslo je u njemu, sve su stajale daleko jedna od druge i izgledale vrlo stare — stabljike su im se raspadale, kao da nisu bile kadre da podržavaju centralno zadebljanje, i podsećale su na velike, osušene pauke u još većoj meri nego bilo koja od onih što su ih dotle videli. Dno udubine mestimično su pokrivali riđasti komadi porozne mase, delimično zariveni u površinu, delimično opleteni ispustima rastinja. Inženjer se odmah spusti niz strmu, mada ne visoku padinu, ali tek kad se on tamo našao, ovima što su gledali odozgo udubljenje se učinilo nalik na krater, kao mesto neke katastrofe.

„Kao od bombe”, reče Fizičar. Stajao je na vrhu nasipa i gledao kako Inženjer dolazi do velikih ostataka u podnožju najvećeg 'pauka' i trudi se da ga podigne s mesta.

„Železo?!” viknu Koordinator.

„Nije!” odgovori mu Inženjer i nestade među strmim izgibima nečeg što je podsećalo na raspuknutu stranicu kupe.

Provukao se kroz vreže koje su se krckavo lomile kad ih je razgrnuo, i krenuo natrag sumorna lica. Pružiše mu ruke, on se pope gore i, gledajući u iščekujuća lica, sleže ramenima.