„Preko sedam metara”, reče melanholično Hemičar. „Kako do njih da stignemo?”

„Jednom sam u cirkusu video živi stub, pet ljudi jedan na drugom”, primeti Doktor.

„To je za nas previše teško. Stići ćemo donde po podu”, odvrati Kaordinator. Uze od Hemičara nož i poče da pravi široke useke u spužvastoj navlaci poda.

„Stepenice?”

„Da.”

„Zašto se ne čuje Kibernetičar?” začudi se odjednom Inženjer. Sedeo je nad ostacima razvodne ploče i pripajao voltmetar na izvučene kablove.

„Ostao udovac”, odgovori Doktor, smešeći se.

„Šta je Kibernetičar bez automata?”

„Još ću ja njih pokrenuti”, dobaci Kibernetičar. Zagledao je u otvore razbijenih ekrana. Električni plamičak polako je žuteo i postajao sve slabiji i bleđi.

„I akumulatori?” progunđa Fizičar.

Inženjer ustade.

„Tako izgleda.”

Posle četvrt časa, šestočlana ekspedicija krete u dubinu, tačnije u gornji deo broda. Najpre se probiše u hodnik, a iz njega — u pojedine prostorije. U Doktorovoj kabini pronađoše slepu džepnu lampu. Doktor je voleo da ima mnoštvo, obično suvišnih, stvari. Uzeše je. Svuda su se videli tragovi uništenja. Nameštaj pričvršćen za pod nije se raspao, ali od pribora, oruđa, pomoćnih vozila, zaliha, stvorila se neka neverovatna kaša po kojoj se gazilo do kolena.

„Da pokušamo sad izići”, reče Koordinator, kad se ponovo nađoše u hodniku.

„A skafandri?”

„Nalaze se u vazdušnoj komori. Trebalo bi da im se ništa nije desilo. Ali skafandri nisu ni potrebni, Eden ima podnošljivu atmosferu.”

„Zar je tu uopšte neko nekad bio?”

„Da, pre deset ili jedanaest godina, kosmička sonda iz istraživačke patrole, onda kad je nestao Alter sa svojim brodom. Sećate se?”

„Ali, od ljudi niko?”