„Ne znam šta je to”, priznade. „Pojma nemam. To je prazno. Pod korom ničeg nema. Neka dalekosežna korozija, neki stari slučaj, možda od pre sto ili pre trista godina…”

Obidoše ćutke oko kratera i uputiše se prema čestaru, tamo gde je bio najniži. U jedan mah razdvojio se na dve strane — sredinom je išao usek, ali tako uzak, da se čovek ne bi u njemu mogao smestiti, neka vrsta idealno ravnog korita, sa čije su obe strane vreže stajale kao rasečene i smrvljene. Kvrgava, velika zadebljanja bila su im svaljena u stranu, na druge paučinaste izrasline, a delimično su bila utisnuta u zemlju. Potpuno spljoštene, suve kore su im pod cipelama pucale kao sasušene drvene ljuske. Putnici odlučiše da idu ovim usečenim putem, i to u redu jedan za drugim. Ostatke sasušenih vreža morali su da razmiču i razgrću pred sobom, ali čak i tako napredovali su brže nego pre toga. U velikom luku presek je vodio sve izrazitije prema severu, i posle samo nekoliko sasvim patuljastih, mrtvih raslinskih ostataka, našli su se na ravnici sa druge strane gaja.

Tamo gde je usek napuštao čestar priključio mu se drugi, plitki trag, koji oni u prvi mah primiše kao stazu, ali se ispostavi da to nije. U jalovom terenu bila je izorana brazda ili rović dubok dvadesetak centimetara i nešto širi od toga. Bio je pokriven zelenkastim, pri dodiru baršunastim lišajima. Taj čudni 'travnjak', kako ga nazva Doktor, vukao se u daljinu, u potpuno pravoj liniji, završavajući se kraj svetlog pojasa koji je, kao zid s kraja na kraj ravnice, zatvarao pred njima ceo vidik.

Nad tim pojasom svetleli su se šiljati nanosi koji su podsećali na vrhove gotskih tornjeva, pokrivenih srebrnim limom. Išli su brzo i gotovo pri svakom koraku uočavali nove pojedinosti. Kilometrima i kilometrima duž bokova useka išla je površina pokrivena pravilnim lukovima nalik na krovne pokrove hangara nadljudske veličine. Lukovi su bili okrenuti nadole i pod njima se migoljilo nešto sivkasto, kao da je s tavanica sipila sitna prašina ili mutna, raspršena voda.