Kad stigoše još bliže, do njih dopre stran miris, gorkast ali prijatan, kao od nekog nepoznatog cveća. Išli su smanjivši razmak među sobom. Svodni krov kao da se uzdizao sve više, svaki luk je poput izokrenutog svoda na mostu imao raspon gotovo jedan kilometar. Tamo gde su se dva luka visoko, na pozadini oblaka, u vidljivoj oštrici spajala, nešto je snažno svetlelo, kao ogledala u kojima se odbijala sunčeva svetlost. Ta svetlost je ujednačeno migala.

Zid naspram kao da je bio pokretan. Stvoren od potočića ili konopaca sivo-plave boje, pokazivao je nešto poput peristaltičkog sažimanja organa za varenje — od leve strane prema desnoj prolazila su po njemu u jednakim razmacima talasasta zadebljanja. Izgledalo je to kao zastor načinjen od neobičnog materijala, iza koga u pravilnim vremenskim razmacima prolaze, tarući se o njega bokovima, slonovi ili neke životinje mnogo veće od slonova. Kad stigoše do te zavese, na mestu gde se slepo završavala ona uska, plišanim lišajima obrasla staza, gorki miris postao je nesnosan.

Kibernetičar se zakašlja.

„To može da bude neko otrovno isparenje”, reče. Stajali su s kratkim, bezobličnim senkama kraj nogu, gledajući odmereno prevlačenje talasa. Kad opet krenuše i kad ih je već samo nekoliko koraka razdvajalo od 'zavese', učini im se jednorodna — kao da je ispletena od debelih vlakana zagasite boje. Doktor podiže sa zemlje kamičak i baci ga napred. Svi su videli kako je kamičak leteo. Ali je nestao, kao da se rastopio ili ispario, ne dotakavši pokretljivu površinu.

„Upao unutra?” s kolebanjem upita Kibernetičar.

„Otkud?” viknu Hemičar.” Nije čak ni dotakao taj… taj…”

Doktor podiže punu šaku kamičaka i grumenja zemlje i baci ih jedan za drugim. Svi su nestali ne dodirnuvši 'zavesu', na nekoliko centimetara ispred nje. Inženjer skide s male alke ključ i baci ga u površinu koja se upravo nadimala. Ključ zveknu, kao da je udario o lim, i nestade.