Davno je već bilo prevalilo podne. Ogladneli zastali su da nešto pojedu na punom suncu, jer nigde nije bilo hlada, a do gaja, koji se protezao na razdaljini od nekih osamsto metara više su voleli da se ne vraćaju, jer paučinasti čestar nije nije na njih ostavio povoljan utisak.

„Prema pričama koje sam slušao kao dečak”, reče Doktor s punim ustima, „u ovoj prokletoj zavesi sada bi se stvorila rupa što bljuje vatru, i iz nje bi izišao tip sa tri ruke i jednom, ali zato vrlo debelom nogom, i imao bi pod pazuhom interplanetarni telekomunikator ili bi bio zvezdani telepat i dao bi nam do znanja da je predstavnik ludo razvijene civilizacije koja…”

„Bolje prestani”, reče Koordinator. Nasu iz termosa vodu u lonče, koje se odmah pokri rosom. „Bolje da razmislimo šta da činimo.”

„Ja mislim”, reče Doktor, „da treba da uđemo.” I ustade, kao da je hteo baš to da učini.

„Pitam se kroz koji ulaz”, lenjo dobaci Fizičar.

„Poludeo si!” visokim glasom povika Kibernetičar.

„Uopšte nisam. Naravno, možemo da lutamo ovako dalje, pod uslovom da nam tipovi na jednoj nozi dobace nešto za jelo.”

„Ne misliš to ozbiljno?” reče Inženjer.

„Bogme mislim, a znaš zašto? Jer mi je ovoga sasvim dosta.” On se okrete na peti.

„Stani!” viknu Koordinator.

Doktor je išao pravo na zid ne obraćajući ni najmanju pažnju na njihovu viku. Bio je na metar od zastora, kad oni potrčaše za njim. Začuvši njihove korake, on ispruženom rukom dotače zastor.

Ruka nestade. Doktor je stajao nepomično možda jedan sekund, zatim koraknu napred i prestade da postoji. Petorica njegovih prijatelja zaustaviše se, klonuli, na mestu gde se video trag njegove leve cipele. Odjednom u vazduhu nad zastorom pokaza se Doktorova glava. Vrat mu je bio odsečen ravno kao nožem, iz očiju su mu tekle suze, i glasno je kijao.