„Ovde unutra je malo zagušljivo”, reče, „i štipa u nosu do zla boga, ali nekoliko minuta može da se izdrži. Neki lakrimator, šta li. Uđite za mnom, to ne boli, uopšte se ništa ne oseća.”

I na visini gde bi moralo da se nalazi njegovo rame, pomoli se iz vazduha njegova ruka.

„Đavo da te nosi!” viknu Inženjer i zadivljeno, i ljutito, i uhvati Doktorovu ruku koja ga povuče, te i on nestade ostalima ispred očiju. Jedan za drugim prilazili su talasavoj zavesi. Poslednji je bio Kibernetičar. Malo se kolebao. Nešto mu zaigra u grlu, dok mu je srce snažno lupalo. Zatim sklopi oči i koraknu napred. Okruži ga trenutni mrak, a zatim postade svetlo.

Nalazio se pored ostalih, na dnu ogromnog prostora punog sipljivog, šumnog disanja. Odozdo koso naviše, i s visine okomito naniže, s jedne na drugu stranu prolazili su ogromni, međusobno ukršteni valjci nejednake debljine. Možda su to bile cevi ili stubovi, mestimično su se nadimali, ponegde sužavali, vrteći se istovremeno oko svoje duge osovine, uzajamno se zaklanjali, vibrirali, i iz dubine tog neprestanog kretanja šume sjajnih telesa, kretanja proširenog u svim pravcima, dopiralo je sve brže mlackanje neznano otkuda, pa se naglo prekidalo, posle čega bi sledilo nekoliko klokotavih zvukova, i ta serija glasova počinjala bi iznova.

Teško je bilo izdržati gorki miris. Jedan za drugim putnici su počeli kijati, iz očiju su im tekle suze. Pritiskujući maramice na lice, malo se odmakoše od zastora koji je iznutra izgledao kao vodopad crne, sirupaste tečnosti.

„No, najzad smo u kući! To je tvornica, automatska tvornica!” izbaci iz sebe Inženjer između napada kijanja. Pomalo kao da su se na vikavali na taj gorki zapah, kijanje prestade, i sad su gledali oko sebe žmireći, očiju punih suza.