„Ne, niko.”

Unutrašnja klapna brane nalazila se ukoso nad njihovim glavama. Čudan, prvi utisak, izazvan time što su po poznatim prostorijama išli u sasvim novom rasporedu — zidovi su sad bili podovi, a tavanice zidovi — polako se gubio.

„Ovde stvarno ništa nećemo moći bez živih lestava”, presudi Koordinator. Osvetli okolnu klapnu Doktorovom džepnom lampom. Svetla mrlja je obiđe ukrug. Klapna je bila hermetično priljubljena.

„Ne izgleda loše”, reče Kibernetičar. Stajao je zabačene glave.

„Da, ne izgleda”, složi se Inženjer. Pomislio je kako je užasna bila snaga koja je ispresovala jake grede tako da se rasprsnula glavna razvodna tabla, ugrađena između njih, i zarila se u klapnu, ali zadrža tu misao za sebe. Koordinator baci pogled na Kibernetičara i već mu htede reći da se sagne i podmetne mu leđa pod zidom da se popne, kada se seti isavijane gvožđurije koju su videli u smeštaju za automate, i zamoli Hemičara:

„Stani u raskorak, ruke sastavi na kolenima, tako će ti biti lakše.”

„Oduvek sam sanjao da nastupam u cirkusu. Oduvek!” reče Hemičar i saže se. Koordinator mu se pope na ramena, uzdiže se, i hvatajući se za zid vrškovima prstiju doseže niklenu polugu, čiji je kraj postao zadebljan, poput budže.

On je povuče jedanput, zatim drugi put i najzad ostade da visi na njoj. Tada poluga sa škripom popusti; izgledalo je kao da je mehanizam zatvarača bio pun sićušnog stakla. Poluga se obrnu za četvrt i stade.

„Vučeš li na dobru stranu?” upita Doktor koji je odozdo osvetljavao džepnom lampom. „Raketa leži.”

„Uzeo sam to u obzir.”

„Ne možeš jače?”

Koordinator ne odgovori. Visio je priljubljen uza zid, držeći se jednom rukom za polugu. Polako je pokušavao da se uhvati i drugom rukom. To je bilo teško, ali je najzad uspeo. Viseći kao na trapezu, zgrčio je noge da ne bi udario savijenog Hemičara, i trgnuo nekoliko puta, podižući se na rukama i opuštajući se svom težinom, dok najzad ne zastenja, udarivši celim telom o zid.