Treći ili četvrti put, poluga malo popusti. Nedostajalo je još nekih pet centimetara do kraja njenog puta. Koordinator se napreže i još jednom svom težinom povuče naniže.

Poluga s jezivom škripom najzad udari u žljeb. Tako je unutrašnja prečaga bila uklonjena.

„Nije nam loše krenulo”, radovao se Fizičar.

Inženjer je ćutao. On je znao svoje. Trebalo je otvoriti klapnu, što je bio teži zadatak. Inženjer je pokušavao da je pokrene, pritiskajući držak hidrauličnog uređaja, ali unapred je znao da ništa od toga neće biti. Cevi su popucale na mnogim mestima i istekla je sva tečnost. Kad je Doktor upravio svetlost lampe uvis, ručni držak zasvetle nad njima svojim krugom kao oreolom. Ali, za njihove gimnastičke mogućnosti bio je previše visoko — više od četiri metra.

Počeše tada da iz svih prostorija donose polomljene aparate, jastuke, knjige. Kao pravo skladište pogodnih stvari pokazala se biblioteka i u njoj zvezdani atlasi neba, veoma veliki i debeli.

Pravili su od njih piramidu, kao od cigala. Za dva metra visine bio im je potreban skoro sat vremena. Jedna strana se bila srušila i otada su počeli da slažu sistematski, pod Inženjerovom komandom.

„Fizički rad je ipak strahota”, gunđao je Doktor. Lampa je stajala utisnuta u pukotinu klimatizatora i osvetljavala im put dok su trčali u biblioteku i vraćali se natovareni knjigama.

„Nikad nisam pomišljao da ovako primitivni uslovi mogu vladati na zvezdanim putovanjima”, soptao je Doktor. Ostali su ćutali. Najzad se Koordinator, koga su pridržavali, pažljivo pope na naslaganu piramidu i dotače prstima pokretač.

„Malo”, reče. „Nedostaje mi pet centimetara. Ne mogu da podskočim, jer će mi se sve pod nogama razleteti.”

„Upravo imam ovde Teoriju brzih letova”, reče Doktor, odmeravajući u rukama teški tom. „Mislim da će baš biti potaman.”