Koordinator se uhvati za pokretač. Osvetljavali su mu džepnom lampom. Njegova senka poigravala je na beloj površini od plastične mase koja je prekrivala ono što je sad bilo tavanica. Odjednom se brdo knjiga pomeri.

„Pazi!” siknu Fizičar.

„Nemam o šta da se oduprem”, dobaci im kroz stegnuto grlo Koordinator. „Držite, do sto đavola!” Pokretač mu iskliznu iz ruku, u trenutku se njihao tamo na vrhu, najzad povrati ravnotežu. Niko više nije gledao uvis, svi su, uhvativši se spletenim rukama, sa svih strana pridržavali kolebljivu naslagu knjiga da se ne bi razmakla.

„Samo ne psuj! Kad jednom počnemo, neće biti kraja”, upozori ga odozdo Doktor. Koordinator ponovo uhvati za pokretač. Razleže se otegnuta škripa, posle koje usledi muklo šuštanje teških tomova koji su klizili. Koordinator je visio nad njima u vazduhu, ali je pokretač, za koji se čvrsto držao, načinio pun zaokret.

„I tako dalje, još jedanaest puta”, reče, spuštajući se na nesigurno brdo knjiga.

Posle dva časa, klapna je bila savladana. Kad je počela da se otvara, pozdravili su to jednoglasnim pobedničkim krikom.

Otvarajući se, klapna se zaustavila na polovini visine hodnika i načinila kao neku vodoravnu platformu po kojoj je bilo moguće bez većih teškoća ući u komoru brane.

Skafandere su u pljosnjatom zidnom ormanu našli netaknute. Orman je sad ležao vodoravno, i oni su gazili po njegovim vratima.

„Izlazimo svi ili kako?” upita Hemičar.

„Najpre ćemo pokušati da otvorimo kapak.”

Bio je nepomerljiv, kao da se slio s korpusom broda. Pokretače je bilo nemoguće pomeriti. Rame uz rame, gurali su sva šestorica, zatim su pokušavali da razmrdaju zavrtnje, i bacali se na smenu čas na jednu, čas na drugu stranu a zavrtnji ni da mrdnu.

„Pokazuje se da doleteti nije ništa, da je ponekad najteže izići”, zaključi Doktor.

„Čestitam na humoru”, progunđa kroz zube Inženjer. Znoj mu je pekao oči. Sedoše tada na vrata zidnog ormana.