„Ja sam gladan”, izjavi u opštem ćutanju Kibernetičar.

„Prema tome, treba nešto pojesti”, izjavi Fizičar i ponudi se da pođe u magacin.

„Bolje u kuhinju. U hladnjaku možda ima nečeg…”

„Sam neću moći. Treba prebaciti bar pola tone krša da bi se došlo do zaliha. Ko se javlja?”

Doktor je bio prvi. Hemičar ustade sa izvesnim oklevanjem. Kad se njhove glave izgubiše iza ivice odmaknute klapne, i kad se ugasi poslednji blesak lampe koju su poneli, Koordinator reče utišanim glasom:

„Više sam voleo da ne govorim. Uviđate manje-više u kakvoj smo situaciji?”

„Da”, reče Inženjer u crni mrak pred sobom. Dotače ispruženom rukom Koordinatorovo stopalo i ne povuče prste. Bio mu je potreban taj dodir.

„Misliš da nećemo uspeti da presečemo klapnu?”

„Čime?” upita Inženjer.

„Acetilenskim ili električnim plamenikom. Imamo autogen i…”

„A čuo si nekad za autogen koji bi presekao četvrt metra keramita? Čoveče!”

Ućutaše. Iz dubine broda, kao iz železnog podzemlja, dopirala je potmula buka.

„I šta? Šta?!” reče iznervirano Kibernetičar.

Začuše krckanje njegovih zglobova. Ustao je.

„Sedi!” blago ali odlučno reče mu Koordinator.

„Mislite da se… klapna stopila s oklopom?”

„Ne mora biti”, odgovori Inženjer. „Da li uopšte znaš šta se dogodilo?”

„Ne sasvim. Nadzvučnom brzinom smo ušli u atmosferu tamo gde nje nije trebalo da bude. Zašto? Automat se nije mogao prevariti.”

„Automat se nije prevario. Mi smo se prevarili”, reče Koordinator. „Zaboravili smo da izvršimo izmenu pravca u osnovi repa.”

„Kakvog rep? Šta to pričaš?”

„Gasni rep koji vuče za sobom svaka planeta koja ima atmosferu, u pravcu suprotnom njenom kretanju. Ne znaš za to?”

„A da, da. Upali smo u taj rep? Ali on mora da je veoma razređen.”

„Deset na minus šest”, odgovori Koordinator, „ili nešto približno tome, ali išli smo preko sedamdeset kilometara u sekundi, dragi moj. Zakočilo nas je kao zid. To je bio onaj prvi potres, sećate se?”