Alvin je upravo delimično preuredio svoju sobu, kada mu se u ušima oglasio otegnut zvuk sličan zvonjavi. Mentalno je uobličio prijemni signal i zid na kome je malopre slikao ponovo se razlučio. Kao što je i očekivao, pojavili su se njegovi roditelji, a odmah iza njih stajao je Jeserak. Prisustvo njegovog staratelja značilo je da nije posredi obično porodično okupljanje -

ali on je to već ranije znao.

Opsena je bila savršena i nimalo se nije izgubila kada je Eriston progovorio. Alvin je potpuno bio svestan činjenice da se Eriston, Etanija i Jeserak, u stvari, nalaze miljama daleko, budući da su konstruktori grada osvojili prostor u isto tako potpunoj meri kao što su potčinili vreme. Alvin čak nije bio siguran gde mu roditelji žive, među bezbrojnim kulama i prepletenim lavirintima Diaspara, pošto su se oboje preselili od kada je poslednji put fizički bio u njihovom prisustvu.

„Alvine“, poče Eriston, „upravo je proteklo dvadeset godina od kada smo te tvoja majka i ja prvi put videli. Ti znaš šta to znači. Naš nadzor nad tobom sada se okončao i ti si potpuno slobodan da radiš šta ti je volja.“

Postojao je tračak — ali samo tračak — tuge u Eristonom glasu. Znatno je više bilo olakšanja, kao da je Eriston bio zadovoljan što se jedno stanje stvari, koje je faktički bilo na snazi već neko vreme, konačno legalizuje. Alvin je, naime, uživao svoju slobodu već dobrih nekoliko godina.

„Razumem“, odgovorio je. „Zahvaljujem vam što ste vodili računa o meni i sećaću vas se u svim svojim životima.“ Bio je to uobičajen odgovor; on ga je tako često slušao, da je za njega izgubio svako značenje — pretvorivši se u puki sklop zvukova bez ikakvog posebnog smisla.

Pa ipak, ono 'svim svojim životima' predstavljalo je neobičan izraz, ako bi se o tome podrobnije razmislilo. Do sada je samo neodređeno naslućivao šta to znači; najzad je kucnuo čas da sazna pravu istinu. Postojalo je mnogo stvari u Diasparu koje on nije shvatao i koje će morati da nauči u stolećima što su se pružala pred njim.