Za trenutak se učinilo kao da Etanija želi da govori. Ona je podigla jednu ruku, narušivši prelivnu koprenost svoje odežde, a zatim ju je ponovo spustila uz bok. Onda se bespomoćno okrenula prema Jaseraku, i Alvin je prvi put shvatio da mu roditelje more brige. U sećanju je brzo prošao kroz zbivanja iz proteklih nekoliko nedelja. Ne, nije postojalo ništa u bližoj prošlosti što bi prouzrokovalo ovu prigušenu nespokojnost, ovaj izraz pritajene uzbune, koji kao da su okruživali Eristona i Etaniju.

Srećom, tu je bio Jeserak da preuzme stvar u svoje ruke. Ispitivački je pogledao Eristona i Etaniju; bio je zadovoljan što oni više nisu imali nameru da govore i što mu se ukazala prilika da najzad održi besedu na koju je čekao mnogo godina.

„Alvine“, reče on, „već dvadeset godina ti si moj učenik i ja sam učinio sve što je stajalo do mene da te što bolje upoznam sa gradom i da te izvedem na pravi put. Postavljao si mi mnoga pitanja, ali ja na sva nisam bio u stanju da ti odgovorim. Neke stvari još nisi bio spreman da naučiš, a neke ni ja sam nisam znao. Ti si sada punoletan, premda tvoje detinjstvo jedva da je počelo. I dalje je moja dužnost da te vodim, ako ti je moja pomoć potrebna. Kroz dve stotine godina, Alvine, počećeš da upoznaješ ovaj grad i nešto malo njegovu istoriju. Čak ni ja, koji se približavam svršetku ovog života, nisam video ni četvrtinu Diaspara, a jedva ako mi je poznat hiljaditi deo njegovih riznica.“

Do sada nije bilo ničeg što Alvin već nije znao, ali nije postojao način da se Jeserakovo izlaganje ubrza. Starac ga je netremice posmatrao preko ponora vekova, dok su mu reči bile bremenite neprocenjivom mudrošću stečenom tokom dugog života ispunjenog odnosima sa ljudima i mašinama.