„Kaži mi, Alvine“, reče on, „da li si se ikada upitao gde si bio pre no što si rođen, pre no što si ugledao Etaniju i Eristona u Dvorani Stvaranja?“

„Pretpostavljam da nisam bio nigde… da sam predstavljao samo shemu u umu grada, koja je čekala da bude stvorena… poput ovoga.“ Niski kauč je zasvetlucao i zgusnuo se u stvarno obličje pored Alvina. On sede na njega i sačeka da Jeserak nastavi.

„Razume se, u pravu si“, usledio je odgovor. „Ali to je samo deo odgonetke… i to sasvim mali deo. Do sada si se sretao samo sa decom svog uzrasta, koja takođe nisu znala istinu. Ona će je se uskoro setiti, ali ne i ti, tako da te moramo pripremiti da se suočiš sa istinom.

Više od milijardu godina, Alvine, ljudska rasa živi u ovom gradu. Od kako je Galaktičko Carstvo propalo, a Osvajači se vratiti na zvezde, ovo je bio naš dom. Sa one strane zidova Diaspara postoji samo pustinja o kojoj govore naše legende.

Malo znamo o našim primitivnim precima, osim da su bili veoma kratkovečna bića i da su se, ma kako neobično zvučalo, mogla razmnožavati bez pomoći jedinica sećanja ili ogranizera materije. Složenim i prividno nekontrolisanim procesom ključna shema svakog ljudskog stvora očivana je u mikroskopskim ćelijskim strukturama koje su se stvarale u samom telu.

Ako te ovo zanima, biolozi će te podrobnije uputiti u stvar, ali sam metod nije od nekog osobitog značaja, pošto je bio napušten u sam osvit istorije.

Ljudsko biće, kao i svaka druga stvar, određeno je vlastitom strukturom, sopstvenim sklopom. Sklop čoveka, a još više sklop koji opisuje ljudski um, nepojmljivo je složen. Pa ipak, Priroda je uspela da sažme taj sklop u jednu jedinu sićušnu ćeliju, koja se ne može videti golim okom.

A ono što Priroda može da učini, Čovek je takođe u stanju, na svoj vlastiti način. Ne znamo koliko je za to bilo potrebno vremena. Možda milion godina… ali zar to nešto znači.