Naši preci su konačno naučili kako da ispituju i uskladište podatke koji određuju i opisuju ljudsko biće, kao i da iskoriste te podatke da bi ponovo stvorili uzor, baš kao što si ti maločas stvorio taj kauč.

Znam da te ove stvari zanimaju, Alvine, ali ja ti ne mogu tačno reći kako se one odvijaju.

Zanemarljiv je način na koji se uskladištuju podaci; jedino su oni sami važni. Podaci se mogu registrovati u obliku reči pisanih na hartiji, promenljivih magnetskih polja, ili smena električnog naboja. Ljudi su koristili sve ove metode za skladištenje, kao i mnoge druge.

Dovoljno je reći da su oni odavno stekli sposobnost da sami sebe uskladište, ili, tačnije govoreći, da raščlane sklop iz koga su ponovo mogli da budu sazdani u stvarna bića.

Sve si ovo već ranije znao. Na taj način preci su nam praktično obezbedili besmrtnost, ali nisu rešili probleme koje je postavljalo ukidanje smrti. Hiljadu godina u jednom telu sasvim je dovoljno za svakog čoveka; na kraju tog razdoblja, um mu je prenatrpan sećanjima, i jedino što želi jeste počinak… ili novi početak.

Ja ću se uskoro pripremiti, Alvine, da napustim ovaj život. Probaću još jednom svoja sećanja, srediću ih i obrisati ona koja ne želim da sačuvam. Onda ću se uputiti u Dvoranu Stvaranja, ali kroz vrata koja ti nikada nisi video. Ovo staro telo prestaće da postoji, baš kao i sama svest. Od Jeseraka će ostati samo galaksija elektrona smrznutih u srcu kristala.

Ja ću spavati, Alvine, ali neću sanjati. A onda, jednoga dana, možda sto hiljada godina kasnije, obrešću se u novom telu i upoznaću se sa onima koji će biti izabrani da bdiju nada mnom. Oni će se brinuti o meni baš kao što su Eriston i Etanija vodili računa o tebi, pošto u početku uopšte neću poznavati Diaspar, niti ću se sećati onoga što sam bio ranije. Sećanje na prošlost polako će mi se vratiti, kada budem bio na pragu punoletstva, i ja ću mu pridodavati nove slojeve kako se budem kretao novim ciklusom bistvovanja.