Alistrine oči se raširiše od užasa.

„Ali to bi značilo izići napolje!“ prozbori ona u jednom dahu.

Alvin je znao da je beskorisno dalje raspravljati se. Ovo je bila barijera koja ga je ograđivala od svih ostalih žitelja njegovog sveta, i koja ga je mogla osuditi na život pun osujećenja. Oduvek je želeo da iziđe napolje, kako u stvarnosti, tako i u snu. Međutim, za svakog drugog u Diasparu to 'napolje' predstavljalo je košmar sa kojim se nisu mogli suočiti.

O toj temi oni nikada ne bi razgovarali, ako su mogli da je izbegnu; bilo je to nešto nečisto i zlo. Razloge nije hteo da mu objasni ni Jeserak, njegov staratelj.

Alistra ga je i dalje posmatrala zbunjenim, ali blagim očima. „Ti si nesrećan, Alvine“, reče mu ona. „Niko ne treba da bude nesrećan u Diasparu. Dopusti mi da dođem i da razgovaram sa tobom.“

Nimalo uviđavno. Alvin odmahnu glavom. Znao je kuda bi ih to odvelo, a ovog časa je želeo da bude sam. Dvostruko razočarana Alistra iščeznu sa zida.

U gradu koji je nastanjivalo deset miliona ljudskih bića, pomisli Alvin, on nije imao nikoga sa kim bi stvarno mogao da popriča. Eriston i Etanija voleli su ga na svoj način, ali što se rok njihovog nadzora bližio kraju, bili su srećni što mogu sve više da mu prepuštaju da sam oblikuje kako svoj život, tako i razonode. U poslednjih nekoliko godina, kako je njegovo podvajanje od uobičajenog obrasca postajalo sve očiglednije, on je često osećao ozlojeđenost svojih roditelja. Ne zbog njega samog — sa tim bi još možda mogao da se suoči i da to prevlada — već zbog zlehude sreće koja je htela da upravo oni budu izabrani, među milionima ostalih građana, kao njegovi roditelji kada je izišao iz Dvorane Stvaranja pre dvadeset godina.

Dvadeset godina. Još se sećao prvog trenutka i prvih reči koje je začuo: