„Dobro došao, Alvine. Ja sam Eriston; dodeljen sam ti kao otac. Ovo je Etanija, tvoja majka.“

Same reči ništa mu nisu govorile, ali njegov um ih je zabeležio besprekornom tačnošću.

Takođe se sećao kako je pogledao u svoje telo; sada je bio viši za koji centimetar, ali gotovo da se uopšte nije promenio od časa svog rođenja. Došao je na ovaj svet gotovo potpuno odrastao, i sem u pogledu visine ostao bi u dlaku isti sve do trenutka kada bude trebalo da ga napusti, hiljadu godina kasnije. Pre ovog prvog sećanja nije postojalo ništa. Jednoga dana će se, možda, to ništavilo vratiti, ali i sama pomisao na to bila je odveć daleka, da bi na bilo koji način uznemirila njegova osećanja.

Ponovo je upravio svoj um ka tajni vlastitog rođenja. Alvinu nije izgledalo neobično da su ga, u nekom datom trenutku vremena, stvorile sile i energije koje su materijalizovale sve ostale predmete njegovog svakodnevnog života. Ne, tajna nije bila u tome. Zagonetka koju on sam nije bio u stanju da razreši i koju mu niko nikada ne bi objasnio odnosila se na njegovu jedinstvenost.

Jedinstven. Bila je to čudna, tužna reč — baš kao što je čudno i tužno to biti. Kada mu je ona bila pripisivana — što je on često čuo kada niko nije podozrevao da prisluškuje — obično je bila izgovorena zloslutnim glasom u kome se krila pretnja ne samo po njegovu vlastitu sreću.

Njegovi roditelji, njegovi staratelji, svi koje je poznavao pokušali su da ga zaštite od istine u nastojanju da sačuvaju bezbrižnost njegovog dugog detinjstva. Ovo skrivanje će, međutim, uskoro biti okončano; kroz nekoliko dana on će postati punoletni glađanin Diaspara i ništa što on bude želeo da sazna neće moći da mu bude uskraćeno.

Zašto se, na primer, nije uklapao u sage? Od mnogo hiljada vidova rekreacije u gradu, ova je uživala najveću popularnost. Kada uđete u sagu, niste samo običan pasivni posmatrač, kao u primitivnim poduhvatima drevnih vremena koje je Alvin ponekad preduzimao.