Postojalo je samo jedno objašnjenje. Duboko u ponorima prošlosti možda još pre no što je sagrađen Diaspar, dogodilo se nešto što ne samo da je ugušilo Čovekova stremljenja i radoznalost, već ga je i vratilo kući sa zvezda i nagnalo da se skloni u sićušan zatvoreni svet poslednjeg grada na Zemlji. On se odrekao Vaseljene i povukao u veštačku utrobu Diaspara.
Plameni, nepokolebljiv poriv koji ga je poveo putem preko Galaksije i do ostrva magle koja leže još dalje, sasvim je zgasnuo. Nijedan brod nije ušao u Sunčev sistem već nebrojene eone; tamo daleko, među zvezdama Čovekovi potomci verovatno i dalje osnivaju carstva i satiru sunca — ali Zemlja ne samo da nije znala za to, već nije ni marila.
Zemlja nije. Ali Alvin jeste.
2
Soba je bila tamna, izuzev jednog sjajnog zida na kome su se plime i oseke boja smenjivale kako se Alvin rvao sa vlastitim snovima. Deo te šare mu se dopadao; opčinile su ga uzvinute linije planina koje su se izdizale iz mora. Te uspinjače krive odisale su snagom i ponosom; proveo je dugo vremena proučavajući ih, a onda ih je uskladištio u jedinicu sećanja vizualizera, gde će ostati sačuvane dok on bude vršio opite sa preostalim delom slike. Pa ipak, nešto mu je izmicalo, premda nije znao šta. Neprestano je nanovo pokušavao da ispuni prazne prostore, dok je uređaj čitao pokretne sheme iz njegovog uma i materijalizovao ih na zidu. To nije bilo dobro. Linije su bile mutne i nejasne, boje izmešane i nečise. Ako umetnik nije znao kakvom cilju teži, ni najčudesnija alatka mu nije mogla pomoći.
Alvin obrisa škrabotinu koja ga nije zadovoljavala i mrzovoljno se zagleda u pravougaonik čije su tri četvrtine bile prazne, a koga je on pokušavao da ispuni lepotom. Pokrenut iznenadnim porivom, on udvostruči veličinu postojećeg crteža i pomeri ga u središte okvira.