„Na mestu voljno”, rekoh i mi se rukovasmo.
„U stvari, ja sam fizičar”, reče. „Ali ono „kibernetike” zvuči gotovo isto tako harmonično kao „pešadije”. Ispada smešno.” I on neočekivano prasnu u onaj isti stravični ridajući kikot u kome su se naslućivali vlaga podzemlja, krvave mrlje koje se ne mogu ukloniti i zveket zarđalih lanaca na okovanim skeletima.
„Šta ste radili gore?” upitah, savlađujući zaprepašćenje.
„Trenirao sam”, odgovori. „Ja sam alpinist…”
„Poginuli”, našalih se i odmah zažalih zbog toga, jer on ponovo obruši na mene lavinu svog zagrobnog kikota.
„Nije loše, nije loše za početak”, progovori on, brišući oči. „Ne, ja sam još živ. Došao sam ovamo da se verem uz litice, ali nikako ne mogu da dospem do njih. Unaokolo je sneg. I ja se, eto, pentram po vratima, po zidovima…” On namah zaćuta i uhvati me pod ruku. „Pravo da vam kažem”, reče, „došao sam ovamo da se okrepim. Premor. Projekat „Midas”, čuli ste? Najstroža tajna.
četiri godine bez odsustva. I lekari su mi propisali kuru putenih zadovoljstava.” On se ponovo zakikota, ali već smo stigli do trpezarije. Ostavivši me, pohita prema stočiću gde su bila poređana predjela. „Sledite me, inspektore”, povika u trku. „Požurite, inače će prijatelji i rođaci Poginulog pojesti sav kavijar…”
Trpezarija je bila velika, imala je pet prozora. U sredini se nalazio veliki ovalni sto za dvadesotak osoba; velelepan, pocrneo od vremena, bife je blistao od srebrnih pehara, mnogobrojnih ogledala i raznobojnih boca; stolnjak je bio uštirkan, posude od prekrasnog porculana, pribor za jelo srebrni, s finom crnom caklinom. Ali uza sve to ovde su vladala, očigledno, najdemokratskija pravila ponašanja. Na stočiću za predjela blistala su predjela — uzimaj što stigneš. Na drugom stočiću, manjem, Kajsa je stavila čorbaluke od fajansa sa čorbom od povrća i buljonom — sam biraj, sam sipaj.