„Sigurno želite da se tuširate posle vašeg spusta”, reče mi di Barnstokr. „Skoro će ručak…”
„Da”, rekoh. „Svakako. Izvinite.”
Za mene je bilo veliko olakšanje da zbrišem iz ovog društva. Nisam bio u formi. Iznenadili su me. Ipak je čuveni mađioničar u areni jedno, a čuveni mađioničar u privatnom životu sasvim drugo. Ja se nekako pozdravih i krenuh na svoj sprat, preskačući po tri stepenika.
U hodniku kao ni pre nije bilo nikog, negde u daljini su kao i ranije suvo kuckale bilijarske lopte. Prokleti tuš bio je kao i pre toga zatvoren. Nekako se umih u svojoj sobi, presvukoh se i, uzevši cigaretu, opružih se na divan. Obuze me prijatna malaksalost i nekoliko minuta čak i prodremah. Probudi me nečija cika i zloslutni, ridajući kikot u hodniku. Skočih. Tog časa neko zakuca na vrata i Kajsin glas promauka: „Izvolite na obed!” Ja se odazvah na to sa da-da, odmah dolazim, i spustih noge s divana, napipavajući papuče. „Izvolite na obed!” dopre izdaleka, a potom još jednom: „Izvolite na obed!” a zatim ponovo odsečan i avetinjski kikot. Meni se čak pričinilo da čujem zveckanje zarđalih lanaca.
Očešljah se ispred ogledala, isprobah nekoliko izraza lica, kao: rasejana ljubazna pažnja; nepokolebljiva zakopčanost profesionalca; srdačna spremnost za svakojaka poznanstva i ironičan osmeh tipa „hi”. Nijedan izraz mi se nije učinio prigodan, zato prestadoh da se dalje zamajavam, tutnuh u džep cigarete za čedo i izađoh u hodnik. Izašavši, zapanjih se.
Vrata sobe preko puta bila su širom otvorena. U otvoru, kod samog dovratka, opirući se stopalima o jednu uokvirenu dasku vrata, a leđima o drugu, visio je mlad čovek. Njegova poza je uza svu neprirodnost izgledala krajnje neusiljena. Gledao me je odozgo naniže, kezio duge žućkaste zube i salutirao.
„Dobar dan”, rekoh, poćutavši. „Da vam pomognem?”
Tada on graciozno, kao mačka, skoči na pod i, otpozdravivši po vojnički, stade preda mnom mirno.”čast mi je, inspektore”, reče.