Za stolom su već sedeli di Barnstokr i čedo njegovog pokojnog brata. Di Barnstokr je otmeno mešao srebrnom kašičicom po tanjiru sa buljonom i popreko merio čedo koje je, raširivši na stolu laktove, sa slašću jelo čorbu od povrća.
U pročelju, gospodarila je meni nepoznata dama zanosne i neobične lepote. Imala je ili dvadeset ili četrdeset godina, nežna crnoputo-plavičasta ramena, labudov vrat, veoma krupne poluzatvorene oči s dugačkim trepavicama, pepeljasta, visoko podignuta kosa, skupocena dijadema — to je, bez sumnje, gospođa Mozes, i njoj, nesumnjivo, nije mesto za ovim prostim zajedničkim pansionskim obedom. Ovakve žene sam ranije viđao samo na fotografijama svetskih časopisa i u raskošnim filmovima.
Vlasnik hotela je, obilazeći sto, već krenuo prema meni sa poslužavnikom u ruci. Na poslužavniku, u kristalnoj brušenoj čašici, stravično se plavila travarica.
„Ratno krštenje!” saopšti vlasnik, približivši se. „Uzmite što pikantniju zakusku.”
Poslušah ga. Uzeh masline i kavijar. Zatim pogledah vlasnika i uzeh turšiju. Potom pogledah travaricu i iscedih u kavijar pola limuna. Svi su me gIedali. Uzeh čašicu, ispuhnuh (još nekoliko memljivih kabineta i hodnika) i sručih travaricu u usta. Stresoh se. Svi su me gledali, zato sam se stresao samo u mislima i strpao u usta polovinu turšije. Vlasnik se nakašlja. Simone se takođe nakašlja. Gospoda Mozes reče kristalnim glasom: „Oh! To je pravi muškarac.” Osmehnuh se i gurnuh u usta drugu polovinu turšije, gorko žaleći što turšija nije velika kao dinja. „Obećava!”
razgovetno reče čedo.
„Gospođo Mozes!” reče vlasnik. „Dozvolite da vam predstavim inspektora Glepskog.”
Pepeljasta kula sa začelja malo se nakloni, podigoše se i spustiše divne trepavice.
„Gospodin Glepski!” reče vlasnik.