Poklonih se. Sa zadovoljstvom bih se presamitio napola, tako me je peklo u stomaku, ali se ona osmehnu i meni namah laknu. Skromno se okrenuvši, završih sa predjelom i krenuh po čorbu.

Vlasnik me je smestio naspram Barnstokrovih, tako da je desno od mene, na žalost previše daleko, bila gospođa Mozes, dok je levo, na žalost previše blizu, bio potišteno spadalo Simone, spreman da svakog časa prasne u grozomoran kikot.

Razgovor za stolom usmeravao je vlasnik hotela. Pričali smo o zagonetnom i nepoznatom, tačnije o tome da se u hotelu u poslednje vreme događaju čudne stvari. Mene su, kao novajliju, uputili u pojedinosti. Di Barnstokr je potvrdio da su mu odista pre dva dana nestale papuče, koje su se našle tek pred veče u sobi — muzeju. Simone je, kikoćući se, izjavljivao da neko čita njegove knjige — mahom stručnu literaturu — i pravi na marginama zabeleške — mahom potpuno nepismene.

Vlasnik, obamirući od zadovoljstva, pričao je o današnjem slučaju sa lulom koja se pušila i novinama, i dodavao da noću neko ide po kući. čuo je to svojim ušima i jednom je čak video belu priliku, koja se šunjala od ulaznih vratiju preko hola prema stepeništu. Gospođa Mozes je, nimalo se ne ustežući, drage volje potvrdila ove izjave i dodala da je juče neko provirio kroz njen prozor. Di Barnstokr je isto tako potvrdio da neko ide, ali on lično smatra da je to samo naša dobra Kajsa, tako mu se u svakom slučaju učinilo. Vlasnik je primetio da je to apsolutno nemoguće, a Simon Simone se hvalisao kako noću spava kao mrtav i ništa od svega toga nije čuo. Ali je već dva puta primetio da su njegove skijaške cipele mokre, kao da tobož neko noću juri u njima po snegu. Ja, zbijajući šalu na svoj račun, ispričah o slučaju sa pepeljarom i bernardincem, a čedo promuklo izjavi — stavljajući na znanje svim prisutnima — da, u krajnjem slučaju, nema ništa naročito protiv ovih šala, naviklo je na ove trikove-oglede, ali apsolutno ne podnosi kada se tuđini izležavaju na njegovoj, čedovoj, postelji.