Atmosferu prijatne strave, koja je vladala za stolom, narušio je gospodin fizičar.
„Dolazi jednom prilikom kapetan druge klase u nepoznati grad”, izjavi. „Odseda u hotelu i naređuje da pozovu vlasnika…”
Iznenada ućuta i osvrte se.
„Pardon”, reče. „Nisam uveren da se u prisustvu dama”, tada se pokloni prema gospođi Mozes, „a isto tako… ha-ha… omladine”, pogleda čedo, „hm-hm…”
„Baš je glupava anegdota”, reče čedo s omalovažavanjem. „Sve je ne može biti bolje, ali nećemo deliti popola. Je l” to?”
„Tačno!” uzviknu Simone i prasnu u kikot.
„Deliti popola?” osmehujući se, upita gospođa Mozes.
„Nećemo deliti!” ljutito je ispravi čedo.
„Ah, nećemo deliti?” iznenadi se gospođa Mozes. „A šta nećemo deliti?”
Dete otvori usta, ali di Barnstokr napravi neuhvatljivi pokret i usta zapuši velika rumena jabuka, koju dete odmah slatko zagrize.
„Na kraju krajeva, neobično se ne zbiva samo u našem hotelu”, reče di Barnstokr. „Dovoljno je da vas podsetim, na primer, na čuvene neidentifikovane leteće objekte.”
čedo s treskom odmače stolicu, ustade i, nastavljajući da hruska jabukom, krenu prema izlazu. đavo će ga znati zašto! Namah se pričinjavala u toj vitkoj, lepo građenoj figuri mlada, prekrasna devojka. Ali trebalo je ukrotiti dušu i devojka je iščezavala, a umesto nje na najbezočniji način pojavljivao se aljkav, drzak šiparac — od onih koji izležu buve na plažama i loču narkotike u javnim klozetima. Jednako sam razmišljao koga bih da upitam da li je to dečak, do đavola, ili devojčica, dok je di Barnstokr nastavljao da romori: „…đordana Bruna, gospodo, nisu uzalud spalili.
U kosmosu ne živimo, nesumnjivo, samo mi. Pitanje je samo kakva je gustina raspoređenosti uma u Vasioni. Prema ocenama različitih naučnika, gospodin Simone će me ispraviti ako grešim, samo u našoj Galaksiji može postojati do milion naseljenih Sunčevih sistema.