„To je Kajsa”, reče mi vlasnik. „Kajsa! Ovaj gospodin nam je doneo pozdrav od gospodina Zguta. Sećaš li se gospodina Zguta, Kajsa? Moraš ga se sećati.”
Kajsu ponovo obli rumen i ona, sležući ramenima, zakloni lice dlanom.
„Seća se”, objasni mi vlasnik. „Zapamtila je… Pa-a… Eto, smestiću vas u sobu broj četiri. To je najbolja soba u hotelu. Kajsa, odnesi kofer gospodina… m-m…”
„Glepski”, rekoh.
„Odnesi kofer gospodina Glepskog u sobu broj četiri… Neverovatna glupača”, reče mi s nekakvom čak gordošću, kada dunda nestade. „Fenomen svoje vrste… Dakle, gospodine Glepski?”
On me iščekujuće pogleda.
„Petar Glepski”, izdiktirah. „Inspektor policije. Na odmoru. Dve nedelje. Sam.”
Vlasnik je marljivo zapisivao sve ove podatke veoma krupnim neujednačenim slovima, a dok je pisao, u kancelariju, kvrckajući kandžama po linoleumu, uđe bernardinac. On me pogleda, namignu i najednom uz tresak, kao da se stropoštao naramak drva, prući se kraj sefa, spustivši njušku na šapu.
„To je Lelj”, reče vlasnik, zavrćući poklopac nalivpera. „Sapiens. Sve razume na tri evropska jezika. Buva nema, ali se linja.”
Lelj uzdahnu i premesti njušku na drugu šapu.
„Hajdemo”, reče vlasnik ustajući. „Ispratiću vas do sobe.”„Još neko boravi. Biće da su nedavno doputovali. Samo su oni tek onako… Prebivaju tek. Ne spavaju, ne hrane se, samo prebivaju…”
„Ne razumem”, priznadoh.
„I niko ne razume. Borave i kvit. čitaju novine. Prekjuče su zdipili papuče gospodinu di Barnstokru. Tražim, tražim svuda, nema papuča. A oni ih odneli u muzej, i tamo ostavili. I još ostavljaju tragove…”
„Kakve?” Goreo sam od želje da shvatim.
„Mokre. Tako i idu po celom hodniku. A uobičajili su da me zovu telefonom.