„Pa dobro”, rekoh uzdahnuvši. „Ne shvatam te, Kajsa. I nije potrebno. Bolje da se istuširam.”

Prignječih pikavac u besprekorno čistoj pepeljari i odoh u spavaću sobu po rublje. Tamo sam poređao na stočiću kraj uzglavlja hrpicu knjiga, pomislivši uzgred da sam ih uzalud vukao, skidoh cipele, gurnuh noge u papuče i, uzevši frotir, krenuh da se istuširam. Kajsa je već otišla, pepeljara na stolu je ponovo sijala blistavo čista. U hodniku nije bilo nikog, odnekud je dopiralo kuckanje bilijarskih lopti — sigurno se razonođivalo potišteno spadalo na psihološkoj osnovi. Kako mu je…

Simone, biće.

Pronađoh vrata kupatila s tuševima na stepenišnom odmorištu, ali se ispostavi da su zatvorena. Neko vreme sam stajao neodlučno, oprezno obrćući kvaku od plastične mase. Neko polako, teškim korakom prođe hodnikom. Mogu, naravno, sići u kupatilo s tuševima u prizemlju, pomislih. A i ne moram sići. Mogu se najpre skijati. Odsutno upreh pogled u drvene stepenice koje su vodile, očigledno, na krov. Ili, na primer, popeti se na krov i uživati u vidiku. Kažu da su ovde neopisivo lepi izlasci i zalasci sunca. A ipak je svinjarija što je tuš zatvoren. Ili je tamo neko zaseo?

Ma ne, tiho je… Ja još jednom cimnuh kvaku. Pa, dobro. Neka ide s milim Bogom taj tuš. Ima vremena. Okrenuh se i pođoh u svoju sobu.

Nešto se promenilo u mojoj sobi, odmah sam to osetio. U trenu shvatih: osećao se miris duvana za lulu, upravo kao u sobi-muzeju. Istog časa bacih pogled na pepeljaru. Tamo nije bilo lule koja se pušila — samo gomilica pepela pomešana s trunkama duvana. Prebivaju, setih se. Ne piju, ne hrane se, samo ostavljaju tragove…

I tada u blizini neko otegnuto i glasno zevnu. Iz spavaće sobe, lupajući kandžama, tromo izađe bernardinac Lelj, pogleda me s ironičnim smeškom i proteže se.

„Ah, to si ti ovde pušio?” rekoh.

Lelj namignu i zavrte glavom. Kao da tera muvu.

2

Sudeći po tragovima na snegu, ovde je neko već pokušavao da se skija — odvezao se pedesetak metara, padajući na svakom koraku, a zatim se vratio, upao u sneg do kolena, vukući skije i štapove u naručju, ispuštajući ih, skupljajući i ponovo ispuštajući — reklo bi se da se iznad ovih tužnih plavih rupčaga i brazda u snegu sve do sada nisu slegla zaleđena proklinjanja.