Skakutao sam neko vreme u mestu, isprobavajući vezove, i pojurio u susret suncu, jednako pojačavajući tempo, zažmirivši od sunca i uživanja, izbacujući iz sebe sa svakim izdisajem čamotinju kabineta ispunjenih duvanskim dimom, memljivih dokumenata, plačljivih okrivljenih i gunđavih pretpostavljenih, moru sumornih političkih raspri i viceva s bradom, sitničavih briga žene i kidisanja mlađeg naraštaja… turobne kaljave ulice, hodnike koji zaudaraju na crveni vosak, prazna ždrela sumornih sefova, kao slupane cisterne, izbledeli plavičasti tapeti u trpezariji i izbledeli ružičasti tapeti u spavaćoj sobi i isprskani mastilom žućkasti tapeti u dečijoj sobi… sa svakim izdisajem se oslobađajući samog sebe — službenog, principijelnog, dozlaboga pokornog zakonu čoveka sa sjajnim dugmadima, pažljivog muža i uzornog oca, gostoljubivog druga i predusretljivog rođaka, radujući se što će sve to iščileti, nadajući se da će sve to iščileti nepovratno, da će odsad sve biti lako, gipko, kristalno čisto, u ludom, veselom, mladalačkom tempu, i kako je to divno što sam doputovao ovamo… sila je Zgut, promućuran je Zgut, hvala ti Zgute, mada ti i opaučiš svoje „lovce na medvede” po njušci… i kako sam ja još krepak, spretan, snažan — mogu, eto, ovako, po idealno pravoj liniji, sto hiljada kilometara po idealnoj pravoj liniji, a mogu eto ovako, naglo udesno, naglo ulevo, izbacivši ispod skija tonu snega… a ja se već tri godine nisam smučao, upravo od onog vremena kad smo kupili onu prokletu novu kućicu,