Zatim je talas prvog ushićenja prošao i ja sam opazio da stojim kraj puta, mokar, zadihan, od glave do pete zasut snežnom prašinom. Prosto je neverovatno kako brzo prolaze talasi ushićenja.
Kinjiti sebe, peckati, zamarati i gnjaviti može čovek satima, danima i noćima, a ushićenje naiđe i odmah splasne. Od vetra sam i ogluhnuo… Skinuo sam rukavicu, gurnuo mali prst u uho, provrteo i najednom sam čuo gromoglasni tutanj, kao da je u blizini sleteo sportski dvosed. Jedva sam uspeo da protrljam naočare, kad on projuri pokraj mene — ali nije bio dvosed, naravno, već ogromni motocikl od ovih novih, koji probijaju zidove i odnose više života nego sve siledžije, pljačkaši i ubice skupa. On me zasu grudvama snega, naočare mi se ponovo odlepiše, ali ja ipak primetih žgoljavu povijenu priliku, raspršenu crnu kosu i kraj crvenog šala koji je štrčao kao daska. Za vožnju bez kacige, pomislih automatski, sledi kazna od pedeset kruna i oduzimanje dozvole za vožnju u trajanju od mesec dana… Uostalom, nije moglo biti ni govora o tome da uočim registarski broj — nisam mogao da razaznam čak ni hotel ni polovinu doline uz to — snežni oblak podigao se do neba. I šta me se to tiče! Pogledah na štapove i pojurih duž puta za motociklom prema hotelu.
Kad sam stigao, motocikl se hladio ispred trema. Pored njega na snegu su ležale velike kožne rukavice s levkastim manžetnama. Zabih skije u smet, očistih se i ponovo pogledah motocikl.
Koliko je to samo zlokobna mašina. čini mi se da će se sledeće godine hotel zvati „Kod Poginulog Motocikliste”. Vlasnik će ponovo uzeti pristiglog gosta za ruku i reći, pokazujući na probijen zid: „Ovde. Ovde je on uleteo brzinom od sto dvadeset milja na sat i skroz probio zgradu.