Zemlja je uzdrhtala kada je rupio u kuhinju, vukući za sobom četiri stotine trideset dve cigle…” Para vredi reklama, pomislih, penjući se uz stepenice. Ući ću sada u svoju sobu, a za mojim stolom se raspištoljio skelet sa raspaljenom lulom u zubima, a ispred njega travarica od muhomorke, specijalitet kuće, tri krune litar.

Na sredini hola stajao je nezamislivo visok i veoma poguren čovek u crnom fraku sa peševima do peta. Stavivši ruke iza leđa, strogo je čitao bukvicu žgoljavom, gipkom biću neodređenog pola, koje se graciozno zavalilo u dubokoj fotelji. Biće je imalo maleno, bledunjavo lišce, do pola skriveno velikim crnim naočarima, bujnu, crnu, zamršenu kosu i runjav, crveni šal.

Kad zatvorih za sobom vrata, visoki čovek ućuta i okrete se prema meni. Imao je leptir— mašnu i najplemenitije crte lica, ulepšane aristokratskim nosem. Takav nos mogao je imati samo jedan čovek, i taj čovek nije mogao biti niko drugi doli ta slavna ličnost. Za trenutak me je promatrao, kao da je bio u nedoumici, zatim napravi usta kao kokošja trtica i krenu mi u susret, pružajući uzani, beli dlan.

„Di Barnstak”, gotovo zapeva. „Stojim vam na raspolaganju.”

„Zar di Barnstokr glavom i bradom?” s iskrenim poštovanjem upitah, stežući mu ruku.

„Lično, gospodine, lično”, reče. „S kim imam čast?”

Predstavih se, osećajući nekakvu glupavu bojažljivost, koja nama, policijskim činovnicima, uopšte nije svojstvena. Jer je od prvog pogleda bilo jasno da takav čovek mora da skriva prihode i poreske prijave popunjava nejasno.

„Divota božja!” zapeva namah di Barnstokr hvatajući me za rever. „Gde ste to našli? Brin, dete moje drago, pogledajte kakva divota!”

Među prstima mu je bila plava ljubičica. I zamirisa na ljubičicu. Ja nagnah sebe da zatapšem, iako ne volim takve stvari. Stvorenje u fotelji zevnu koliko god je moglo svojim malenim ustima i prebaci nogu na naslon za ruke.

„Iz rukava”, izjavi ono promklim basom.