„Iz rukava!” tužno ponovi di Barnstokr. „Ne, Brin, to bi bilo previše prosto. To bi bila, odista, kako se vi izražavate, jalova posla. Jalova i nedostojna takvog stručnjaka kao što je gospodin Glepski.”

On spusti ljubičicu na otvoreni dlan, pogleda je, podiže obrve i ljubičica nestade. Ja zatvorih usta i zavrteh glavom. Ostao sam bez reči.

„Vi se majstorski smučate”, gospodine Glepskin, reče di Barnstokr. „Posmatrao sam vas kroz prozor. I red je da kažem, prosto sam uživao.”

„Ma otkud”, promrsih. „Pa, smučao sam se nekada…”

„Striče”, oglasi se namah stvorenje iz dubine fotelje. „Stvorite bolje cigaretu.”

Di Barnstokr se, izgleda, doseti.

„Da!” reče. „Dopustite da vas upoznam, gospodine Glepski: to je Brin, jedino dete mog dragog pokojnog brata… Brin, dete moje!”

Dete se nerado izvuče iz fotelje i priđe. Kosa mu je bila bujna, ženska, a, uostalom, možda i nije bila ženska, već, tako reći, mladalačka. Noge zategnute u elastiku bile su suvonjave, dečije, a, uostalom, možda, baš naprotiv — vitke devojačke. Bluza je bila za tri broja veća nego što je bilo potrebno. Kratko rečeno, ja bih više voleo kad bi di Barnstokr predstavio čedo svog dragog pokojnika prosto kao sinovca ili sinovicu. Dete mi se ravnodušno osmehnu ružičastim, nežnim ustima i pruži preplanulu izgrebanu ruku.

„Jesmo li vam zadali prpu?” zapita ono promuklo. „Tamo na putu…”

„Mi?” ponovo ga upitah.

„Pa, ne mi, naravno, Bukefal. On to zna… Sve mu je naočare zasuo snegom”, saopšti ono stricu.

„U ovom slučaju”, ljubazno razjasni di Barnstokr, „Bukefal nije legendarni konj Aleksandra Makedonskog. U ovom slučaju Bukefal je motocikl, odvratno i opasno prevozno sredstvo, koje me polako ubija tokom dve poslednje godine i na kraju, kako osećam, tera me u grob.”

„Cigaretu hoću”, podseti dete.

Di Barnstokr snuždeno zavrte glavom i bespomoćno raširi ruke. Kada ih opet sastavi među prstima mu se pušila cigareta i on je pruži čedu.