„Lora”, odgovori ona blagim, napevnim naglaskom ostrvljana, koji je zvučao veoma prijatno, ali ga nije uvek bilo lako razumeti.

„A ja sam Leon Karel, pomoćni pogonski inženjer na zvezdanom brodu Magelan.”

Ona se blago osmehnula kada se predstavio i tog časa shvati da je ona već zacelo znala njegovo ime. Istog trenutka sinu mu jedna potpuno nebitna i hirovita pomisao; do pre samo nekoliko minuta bio je mrtav umoran, spreman da se svakoga časa okrene i pođe na počinak na kome je već odavno trebalo da bude. No, sada je bio potpuno razbuđen a bodar — na početku, kako je ispalo, jedne nove i nepredvidljive pustolovine.

Ali zato je Lorina naredna opaska bila sasvim predvidljiva: „Kako ti se dopada Talasa?”

„Daj mi malo vremena”, uzvrati Leon. „Imao sam priliku da vidim samo Zaliv palmi, pa i njega tek površno.”

„Hoćete li se dugo zadržati ovde?”

Pauza je bila jedva primetna, ali ju je njegovo uho razabralo. Tek je ovo bilo pitanje koje je uistinu bilo važno.

„Nisam siguran”, odgovori on iskreno. „Sve zavisi od toga koliko će opravke potrajati.”

„Šta se pokvarilo?”

„Oh, naleteli smo na nešto što je bilo preveliko da bi ga naš meteorski štitnik apsorbovao. I tras! — da ostali smo bez štitnika. Nema nam druge do da napravimo novi.”

„I mislite da to možete ovde da uradite?”

„Nadamo se. Glavni problem biće podizanje oko milion tona vode do Magelana. Srećom, mislim da će Talasa bezbolno moći da se liši tolike količine.”

„Vode? Ne razumem.”

„Pa, poznato ti je da zvezdani brod putuje gotovo brzinom svetlosti; no, čak i tako, potrebno je mnogo godina da bi se stiglo na odredište, tako da ulazimo u stanje odloženog oživljavanja, a za to vreme brod je pod automatskim kontrolama.”

Lora klimnu. „Razume se tako su i naši preci stigli ovamo.”