„Ni sami u to ne verujete”, žacnu se. „Tresor nije mogao biti gluplji od nas, ne bi se dao nikakvim podvodnjacima, glupost. A uostalom, kada bi čak i postojala razumna vodena bića, jedna od prvih stvari kojima bi se pozabavila, bilo bi ovladavanje kopnom. Eto, recimo, makar u skafandrima ispunjenim vodom… Čista glupost”, ponovi, ne da bi konačno uništio Rohanovu pretpostavku, nego zato što je već mislio o nečem drugom.

„Zadržaćemo se ovde neko vreme”, zaključi najzad i dotače donji rub mape koja se s lakim šuštanjem savi i nestade u jednom od vodoravnih regala velikog skladišta za mape. „Pričekaćemo i videćemo.”

„A ako ne?” upita Rohan oprezno. „Potražićemo ih?…”

„Rohane, budite razumni. Šesta zvezdana godina i takve…” astrogator je tražio pravu reč, nije je našao i samo je s omalovažavanjem mahnuo rukom. „Planeta je veličine Marsa. Kako da ih tražimo? Znači „Kondora”„, popravi se.

„Jeste, tlo je gvožđevito…” bezvoljno priznade Rohan. U stvari, analize su pokazivale veliku primesu ferooksida u pesku. Feroindukcijski pokazatelji, dakle, nisu vredeli ništa. Ne znajući šta da kaže, ućuta. Bio je ubeđen da će komandant na kraju naći nekakav izlaz. Neće se vratiti tek praznih ruku, bez ikakvih rezultata. Čekao je gledajući na nakostrešene Horpahove obrve, isturene ispod čela.

„Istinu govoreći, ne verujem da bi ovo čekanje od 48 časova moglo bilo šta da nam da, ali pravilnik to zahteva”, odazva se astrogator neočekivano poverljivim tonom. „Sedite, Rohane. Stojite mi nad glavom kao griža savesti. Regis je najidiotskije mesto koje se može zamisliti. Ne zna se zašto je tu poslat „Kondor” — uostalom nije važno, čim se tako dogodilo.”

Prekide. Bio je loše raspoložen kao i obično, postajao je tada razgovorljiv i lako se upuštao u diskusiju, čak poverljivu; što je uvek bilo pomalo opasno, jer je u svakom trenu mogao razgovor da preseče kakvom zajedljivošću.