„Rečju, ovako ili onako moramo nešto da radimo. Znate li šta? Izvešćete mi nekoliko malih fotoopservatora u ekvatorijalnu orbitu. Samo da bude pošteno kružna i tesna. Jedno sedamdesetak kilometara.”

„To je još u okviru jonosfere”, pobuni se Rohan. „Izgoreće nam nakon nekoliko desetina okruženja…”

„Neka izgore. Ali će pre toga snimiti šta se bude moglo. Savetovao bih vam čak da rizikujete i šezdeset kilometara. Možda će izgoreti već u desetom obilasku, ali samo fotografija s takve visine može nešto da nam pruži. Znate li kako izgleda raketa viđena s razdaljine od sto kilometara, čak i kroz najbolji teleobjektiv? Glava čiode je, u poređenju s njom, ceo planinski masiv. Učinite to odmah… Rohane!”

Na taj uzvik navigator se okrete, već kod vrata. Komandant je bacio na sto izveštaj sa rezultatima analiza.

„Šta je ovo?! Kakav je to opet idiotizam? Ko je to pisao?”

„Automat. O čemu je reč?” upita Rohan, trudeći se da sačuva mir, jer je i u njemu već kipeo gnev. Sad će početi da mi zanoveta! pomisli, približavajući se namerno polako.

„Pročitajte. Ovo. Da, ovo.”

„Metana četiri posto”, pročita Rohan. I sam se odjednom zapanji.

„Metana četiri posto; a? A kiseonika šesnaest? Znate li šta je to? Praskavi plin! Možda ćete mi objasniti kako cela atmosfera nije eksplodirala kada smo se spuštali na borovodoniku?”

„Zaista… ne razumem”, promuca Rohan. Pritrča brzo pultu spoljne kontrole, pusti kroz optimetre usisivača malo spoljne atmosfre i dok je astrogator u zloslutnom ćutanju šetao po kabini, gledao je kako analizatori grozničavo kuckaju staklenim posudama.

„No?!”

„Isto. Metana četiri posto… kiseonika šesnaest”, reče Rohan. Nije shvatao kako je to moguće, ali je ipak osetio zadovoljstvo: Horpah sada bar neće moći da mu prebaci.