„Pokažite! Hm. Metana četiri, no, da me đavo… dobro. Rohane, sonde na orbitu, a zatim, molim vas, dođite u mali lab. Najzad, zbog čega imamo učenjake! Neka lupaju glavu.”

Rohan siđe dole, uze dva raketna tehničara i ponovi im astrogatorovo naređenje. Zatim se vrati na drugi sprat. Tu su bile smeštene laboratorije i kabine stručnjaka. Redom je prolazio pored vrata utisnuta u metal, sa tablicama od po dva slova „GI”, „GF”, „GT”, „GB” i celog niza drugih. Vrata male laboratorije bila su širom otvorena; kroz monotone glasove učenjaka s vremena na vreme se probijao astrogatorov bas. Rohan stade na pragu. Bili su tu svi „Glavni” — Glavni inženjer, Biolog, Fizičar, Lekar i svi Tehnolozi iz mašinske hale. Astrogator je sedeo, sada ćuteći, u krajnjoj fotelji pod elektronskim programistom priručne brojčane mašine, a maslinasti Moderon, ruku spletenih i malih kao u devojčice, govorio je:

„Nisam specijalista za hemiju gasova. U svakom slučaju, to verovatno nije običan metan. Energija spoja je drugačija; razlika samo u stotom mestu, ali postoji. Reaguje s kiseonikom tek u prisustvu katalizatora, a i to nerado.”

„Kakvog porekla je taj metan?” upita Horpah. Vrteo je palce jedan oko drugog.

„Ugljenik je u njemu u svakom slučaju organskog porekla. Nema ga mnogo, ali to je van svake sumnje…”

„Postoje li izotopi? Kolika starost? Koliko je star taj metan?”

„Od dva do petnaest miliona godina.”

„Kakav razmak!”

„Imali smo pola časa na raspolaganju. Ništa više ne mogu da kažem.”

„Doktore Kestleru! Otkuda dolazi taj metan?”

„Ne znam.”

Horpah redom pogleda svoje stručnjake. Moglo se misliti da će planuti, ali naglo se osmehnuo.

„Gospodo, pa vi ste iskusni ljudi. Letimo zajedno ne od juče. Molim vaše mišljenje. Šta da uradimo? Od čega da počnemo?”

Kako niko nije žurio da progovori, biolog Jope, jedan od malobrojnih koji se nisu plašili Horpahove razdražljivosti, reče, mirno gledajući komandantu u oči: