„Reaktori na praznu brzinu. Hladan pritisak.”

Plavetnilo atomske vatre ugasnu. Iz mlažnjača pokuljaše kosi zraci borovodonika, i u jedan mah pustinju, zidove stenovitih kratera i oblake nad njima obli avetinjsko zelenilo. Bazaltna podloga na koju je trebalo da se spusti široko podnožje „Nepobedivog” nije više pretila da će se rastopiti.

„Reaktori nula. Hladnim pritiskom u ateriranje.”

Sva srca zakucaše življe, oči se nagnuše nad instrumente, drške se oznojiše u zgrčenim prstima. Obredne reči su označavale da više neće biti povratka, da će noge kročiti na pravo tle, pa makar to bio i pesak pustinjskog globusa, ali postojaće na njemu izlazak i zalazak sunca, vidik i oblaci, i vetar.

„Prizemljenje precizno u nadiru.”

Brod je bio pun otegnute jeke turbina, koje su pogonski materijal potiskivale naniže. Zeleni, kupasti vatreni stub spojio ga je sa zadimljenom stenom. Sa svih strana digoše se oblaci peska, zaslepiše periskop središnjih paluba, samo su se u kormilarskoj kabini na radarskim ekranima stalno pojavljivali i gasili duž zraka koji su opisivali obrise pejsaža što su tonuli u tajfunskom haosu.

„Pri dodiru stop.”

Oganj je buntovnički buktao pod krmom, pritiskivan milimetar po milimetar telesinom rakete koja je sedala na njega, zeleni pakao je prskao dugim mlazevima prosecajući uzburkane peščane oblake. Zev između krme i opaljenog bazalta stene, postao je uska pukotina, linija zelenog sagorevanja.

„Nula nula. Svi motori stop.”

Zvono. Jedan jedini udarac, kao udar ogromnog, puknutog srca. Raketa je stala. Glavni inženjer je stajao držeći ruke na dršcima havarijskog odbacivanja: stena je mogla da se ulegne. Čekali su. Strelice sekundare i dalje su se kretale svojim insekatskim pokretima. Komandant je gledao neko vreme na merač uspravnosti, njegovo srebrnasto svetlašce nije se ni mrdnulo na stranu od crvene Nule.