Ćutali su. Zagrejane do crvenog usijanja mlažnjače su počinjale da se grče, ispuštajući niz karakterističnih odjeka, nalik na promuklo stenjanje. Crvenkasti oblak, podignut na stotine metara, počeo je da opada. Iz njega se promolio vrh „Nepobedivog”, njegovi bokovi osmoljeni atmosferskim trenjem i zbog toga nalik na staru stenu, hrapav, dvostruki oklop, riđa prašina se još kolutala i letela oko krme, ali sam brod se već uveliko umirio, kao da je postao deo planete, i sada kruži zajedno s njenom površinom u laganom kretanju, koje traje već vekovima, pod ljubičastim nebom obasjanim najjačim zvezdama, koje su se gubile samo u blizini crvenog sunca.

„Procedura normalna?”

Astrogator se uspravi iznad brodske knjige gde je, na polovini strane, upisao ugovoreni znak sletanja i uz njega u rubriku upisao naziv planete: „Regis III”.

„Ne, Rohane. Počećemo od trećeg stepena.”

Rohan se trudio da ne ispolji začuđenost.

„Razumem. Mada…” dodade poverljivim tonom koji mu je Horpah često dozvoljavao, „ne bih voleo da budem onaj koji će ljudima to kazati.”

Kao da nije čuo reči svog oficira, astrogator ga uhvati za ruku i dovede ga do ekrana kao do prozora. Razgrnut mlazom prizemljavanja dalje od broda pesak je formirao neku vrstu kotline oivičenu dinama koje su se osipale. S visine od osamnaest spratova oni su kroz trobojnu površinu elektronskih impulsa, koja je stvarala vernu sliku spoljnjeg sveta, posmatrali kameni greben kratera udaljenog tri milje od njih. Sa zapadne strane greben se gubio na obzorju. Sa istočne strane su se pod njegovim odronima gomilale crne, neprobojne senke. Široke reke lave, sa grebenima uzdignutim iznad peska, imale su boju stare krvi. Jedna jaka zvezda sijala je na nebu, ispod gornjeg ruba ekrana. Kataklizma izazvana sletanjem „Nepobedivog” prošla je i pustinjski vetar, snažna struja vazduha što je stalno nadirala od polutarskih oblasti prema polu planete, već je bacao prve peščane jezičke pod krmu broda, kao da nastoji da zaleči ranu stvorenu izduvnim ognjem. Astrogator uključi mrežu spoljnjih mikrofona i pakleno, daleko zavijanje, zajedno sa zvukom peska koji je udarao u oklope, za časak ispuni visoku prostoriju komandne kabine. Zatim isključi mikrofone i zavlada tišina.