„Kopnena procedura trećeg stepena u toku, gospodine astrogatore”, reče ne gledajući starijeg čoveka. Ovaj njega pogleda i neočekivano, uglom usana, osmehnu se:

„To je samo početak, Rohane. Možda će još biti dugih šetnji pri zalasku sunca, ko zna…”

Izvadio je iz plitkog ormanića u zidu usku, izduženu knjigu otvorio je i spustivši je na beli pult, sav naježen od raznih pokretača, reče:

„Čitali ste ovo?”

„Da.”

„Poslednji njihov signal, koji je registrovao sedmi hiper-relej, stigao je do proksimalne bove u dometu Baze pre godinu dana.”

„Znam napamet njegovu sadržinu. „Iskrcavanje na Regis III završeno. Planeta pustinjska, tipa sub-Delta 92. Silazimo na kopno drugom procedurom u polutarskom pojasu kontinenta Evane.”„

„Da. Ali to nije bio poslednji signal.”

„Znam, gospodine astrogatore. Četrdeset časova kasnije hiper-relej je registrovao seriju impulsa, sličnih Morzeovim znacima, ali bez ikakvog značenja, a zatim — čudne glasove, ponovljene nekoliko puta. Hertel ih je nazvao „mjaukanjem mačaka koje vuku za rep”.”

„Da…” reče astrogator, ali se videlo da ne sluša. Ponovo je stajao pred ekranom. Nad samim rubom vidnog polja, sasvim pored rakete, pojavili su se makazasto istureni lukovi svoznice, po kojoj su prolazili ravnomerno, kao na paradi, jedan za drugim, energoboti, mašine teške trideset tona, prevučene silikonskim protivpožarnim oklopom. Kako se koji spuštao dole, njihovi poklopci su se polako dizali uvis, zbog čega se njihov sjaj povećavao; napuštajući svoznicu, zarivali su se duboko u pesak, ali su išli pouzdano, orući peščani nanos koji je vetar već bio stvorio oko „Nepobedivog”. Razilazili su se zračno na jednu i na drugu stranu, sve dok se nakon deset minuta ceo perimetar broda ne nađe okružen lancem metalnih kornjača. Zastavši, svaki je počeo odmereno da se ukopava u pesak, dok se ne izgubiše u njemu i samo su treperavi plamičci, pravilno razmešteni po riđim padinama dina, pokazivali mesta na kojima su se pomaljale kupole Dirakovih odašiljača.