Anka je jakim pokretom povukla polugu tetive. Mišiće je imala izuzetno razvijene. Anton je sa zadovoljstvom posmatrao kako se pod preplanulom kožom pomerila čvrsta kugla bicepsa.

Pažljivo je nanišanila i opalila još jednom. Druga strela se sa treskom zabila u deblo nešto malo ispod prve.

„Badava to radimo”, rekla je Anka, spuštajući svoj samostrel.

„Šta?” upitao je Anton.

„Drveće uništavamo, eto šta je. Jedan klinja je juče pucao u drvo iz luka, a, ja sam ga naterala da zubima iščupa strelu.”

„Paška”, rekao je Anton, „mogao bi da otrčiš, zubi su ti odlični.”

„A zubi su mi na razdeljak”, odgovorio je Paška.

„Neka bude”, rekla je Anka. „Hajde da nešto radimo.”

„Ne vere mi se nešto po tim urvinama”, rekao je Anton.

„Ni meni. Idemo pravo.”

„Gde to?” upitao je Paška.

„Gde nas oči vode.”

„No?” rekao je Anton.

„Znači, u sajvu”, rekao je Paška. „Toška, hajdemo na Zaboravljeni Bulevar. Sećaš li se?”

„Kako da ne!”

„Znaš, Anječka…” počeo je Paška.

„Ja ti nisam nikakva tamo Anječka”, resko mu je odgovorila Anka. Nije podnosila da joj se obraćaju drugačije nego sa Anka.

Anton je to dobro zapamtio. Brzo je rekao:

„Zaboravljeni Bulevar. Po njemu se niko više ne vozi. Nema ga ni na mapi. I gde vodi, to se uopšte ne zna.”

„A jeste li bili tamo?”

„Jesmo. Ali nismo uspeli da ga istražimo.”

„Put iz niotkuda i u nikuda”, izdeklamovao je Paška, došavši sebi.

„Odlično!” rekla je Anka. Oči su joj postale nalik na crne proreze. „Idemo. Hoćemo li stići do večeri?”

„Šta ti je! Do podneva ćemo biti tamo.”

Krenuli su nagore urvinom. Na rubu urvine Paška se osvrnuo. Dole se nalazilo plavo jezero sa žućkastim plićacima, čamac na pesku i veliki krugovi koji su se koncentrično širili na vodi mirnoj kao ulje kraj obale — to je verovatno izletela iz vode ona štuka.