«Шта се десило с Гибаријаном?»

Он ништа не рече.

«Шта ради Сарторијус?»

«Дођи за један час.»

Окренух се и изиђох. Отварајући врата, погледах га још једном. Седео је с лицем у рукама, ситан, згрчен, у исфлеканим панталонама. Тек сад приметих да на зглавцима обе руке има скорелу крв.

Цевасти ходник био је празан. Стајао сам тренутак пред затвореним вратима ослушкујући. Зидови мора да су били танки, споља је допирало завијање ветра. На вратима је бјо немарно налепљен, мало укосо, комадић фластера на коме је било оловком написано: «Човек». Гледао сам ту нејасно нажврљану реч. У један мах помислио сам да се вратим Снауту, али онда схватих да је то немогуће.

Безумна опомена још ми је одзвањала у ушима. Померих се и рамена ми притиште несносни терет скафандра. Тихо, као да се несвесно кријем од невидљивог посматрача, вратих се у кружну просторију са петоро врата. На њима беху таблице: Др Гибаријан, Др Снаут, Др Сарторијус. На четвртим није било ниједне. Поколебах се, затим лако притиснух кваку и полако отворих врата. Док се одмицаху, испуњаваше ме готово сигурност да тамо неког има. Уђох унутра.

Није било никога. Као и у Снаутовој соби био је и овде исти избочен прозор, управљен према океану, који је — обасјан сунцем — блештао маслинасто, као да се из таласа сливало црвено уље. Скерлетни одблесак испуњавао је целу собу, сличну бродској кабини. С једне стране стајале су полице с књигама, међу њима, усправно подигнут уза зид, кревет причвршћен уз механички зглоб, а на другој страни било је мноштво орманића, између којих су висиле, у никленим рамовима, у низовима налепљене летачке фотографије, у металним држачима реторте и епрувете позапушаване ватом, под прозором су у два реда биле смештене беле емајлиране кутије, тако да се између њих једва могло проћи. Покривачи неких од ових кутија били су одшкринути — испуњавало их је мноштво оруђа, пластичних црева, у оба угла налазиле су се славине, одвод за дим, фризери, а на поду је стајао микроскоп, јер за њега није било места на великом столу поред прозора.