«Као и тебе, с фотографије.»
«Он је горе у лабораторији и не верујем да ће оданде изићи пре но што падне ноћ, али… у сваком случају препознаћеш га. Ако би угледао кога другог, разумеш, не мене или Сарторајуса, разумеш, онда…»
«Онда шта?»
Нисам знао да ли сањам. На позадини коју су представљали црни таласи, који су се крваво пресијавали на ниском сунцу, седео је у фотељи оборивши главу као оно кад сам ушао и гледао је у страну, на навојке кабела.
«Онда… не ради ништа.»
«Кога могу да угледам? Духа?!» плану из мене.
«Разумем. Мислиш да сам полудео. Нисам. Нисам полудео. Не могу то другачије да ти кажем… за сада. Уосталом, можда се… ништа неће догодити. У сваком случају упамти. Упозорио сам те.»
«О чему?! О чему ти говориш?»
«Владај собом», терао је упорно своје. «Понашај се као да… буди припремљен на све. То је немогуће, знам. Па ипак, покушај. То је једини излаз. Другога нема.»
«Али ШТА ћу угледати!» готово викнух. Једва се уздржах да га не шчепам за рамена и ваљано продрмам, док је тако седео, загледан у угао, са уморним, опаљеним лицем и док је с напором цедио из себе појединачне речи.
«Не знам. У сваком случају то зависи од тебе.»
«Халуцинацаје?»
«Не. То је — реално — Не… нападај. Упамти.»
«Шта ти говориш?!» повиках изобличеним гласом.
«Нисмо на Земљи.»
«Политерија? Али оне нису уопште сличне људима!» повиках. Нисам знао шта да учиним да бих га отргнуо од ове загледаности, из које, изгледало је, као да је извлачио неку бесмислицу од које ми се крв ледила у жилама.
«Баш зато је то тако страшно», рече тихо.