Кад се окренух, угледах одмах крај улазних врата, висок до таванице, одшкринут орман пун комбинезона, радних и заштитних кецеља, а на полицама — рубље, између сара противзрачних чизама блештале су алуминијумске боце за преносне кисеоничке апарате. Два апарата, заједно с маскама, висила су окачена о наслон дигнутог кревета. Свуда је владао исти неред, који је тек овлаш, немарно уклоњен. Увукох ваздух и осетих слаб мирис хемијских реагенса и траг оштрог запаха — да ли је то хлор? Инстинктивно потражих погледом решеткасте отворе за вентилацију у угловима на таваници. Папирни листићи прилепљени на њихове оквире благо су се таласали -знак да компресори раде, одржавајући нормалну циркулацију ваздуха. Преместих књиге, апарате и оруђа са двеју столица у углове, одгурнух их, колико се дало, тако да се око кревета између ормана и полица направило мало празног простора. Привукох сталак да бих на њега обесио скафандер, узех у прсте копче патент-затварача, али их одмах пустих. Некако нисам могао да се решим да збацим скафандер, као да би ме то учинило беспомоћним. Још једном обухватих погледом целу собу, проверих да ли су врата добро затворена, а пошто на њима није било браве, гурнух до њих два најтежа сандука. Тако провизорно забарикадиран, у три трзаја ослободих се свога тешког, шкрипавог оклопа. Уско огледало на унутрашњој површини ормана одсликавало је део собе. Углом ока запазих тамо неки покрет, скочих, али то беше моја властита слика. Трико испод скафандра био је влажан од зноја. Збацих га и одгурнух орман. Одмаче се, а у удубини иза њега блеснуше зидови минијатурног купатила. На поду испод туша лежала је велика, пљосната касета. Унесох је, не без напора, у собу. Кад сам је спуштао на под, поклопац одскочи као на опрузи и угледах преграде испуњене необичним експонатима: пуно искарикираних или само скицираних у тамном металу оруђа, делом аналогних с оним оруђима што су се налазила у орманима.