Сва су била неупотребљива, недорађена, заокругљена, оштећена таљењем, као изнесена из пожара. Најчудније је што су исти такав вид оштећења имале на себи чак и керамичке, што значи практички нетопљиве, дршке. Ни у једној лабораторијској пећи не би се могла постићи температура неопходна за њихово таљење — сем ваљда унутар атомског удара. Из џепа свога обешеног скафандра извадих мали зрачни индикатор, али црна њушкица је ћутала кад је примакох овим остацима.

Имао сам на себи само кратке гаћице и мрежасту поткошуљу. Једно и друго бацих на под, као прње, и наг скочих под туш. Удар воде осетих као олакшање. Увијао сам се под пљуском тврдих, врелих млазова, трљао сам тело, фрктао, све некако претерано, као у жељи да истресем, да избацим из себе сву ову мутну несигурност, пуну заражљивих сумњи, несигурност која је испуњавала Станицу.

Пронађох у орману лако тренинг-одело, које може да се носи такође и под скафандром, преместих у џепове своју оскудну имовину; између листова бележнице осетих нешто тврдо, био је то кључ од мога земаљског стана, ко зна како запао тамо међу листове, и сада сам га неко време обртао у прстима, не знајући шта с њим да учиним. Најзад га оставих на сто. Паде ми на ум да ће ми, можда, затребати какво оружје. Универзални ножић свакако се није могао сматрати неким оружјем, али нисам имао ништа друго, а нисам се још налазио у таквом стању духа да почнем тражење каквог бацача зрака или нечега сличног. Седох на металну столичицу насред празног простора, подаље од свих ствари. Пожелех да будем сам. Са задовољством утврдих да имам још више од пола часа времена; шта могу, савесност у поштовању свих, није важно да ли важних или неважних обавеза — била је у мојој природи. Казаљке на бројчанику двадесетчетворочасовног часовника показивале су седам часова. Сунце је залазило. Седам по локалном времену било је двадесет на броду Прометеј.